U godinu sam novu usla sa prehladom. Ni prvi, a ni poslenji put da me tako nesto hvata; navikla da to, onako, s’ nogu otaljam. Medjutim… Danas mi se dosta slosilo, te sam izasla sa posla i uputila se pravo doktoru.

Cekaonica puna, one divlje salterske sluzbenice nervozne, posao “preko one stvari” rade, samo sto ne urlaju. Prilazim i pokusavam reci ono sto sam naumila, jedna od njih mi urla da budem glasnija. Objasnjavam kako ne mogu, iz razloga sto mi je pukao glas, nije mi dobro, bla bla…

Uglavnom, da skratim pricu, cekaonica puna, one divlje pa divlje, prinudjena sam bila da malo ostrije sa njima nekako prozborim, ne bi li me doktorica primila, posto – sram me bilo – nisam cak ni zakazano imala.

Doktorica kad me vide, momentalno napisa uput za ORL i posla me njima. Sipak ! Za odrasle rade samo pre podne, a deciji – ni uz sva cviljenja (tako sam zvucala objasnjavajuci im zadnjim atomima snage), ne primise me. Sta cu, vratim se dole, da vidim kako i sta dalje. I sta ?

Cliacil 1 200 000 i.j. na 8h, uz obavezno i iskljucivo cutanje – u suprotnom cu izazvati ozbiljan i tegoban problem; bolovanje do daljnjeg, a sutra ujutro nazad ORL-u, na proveru stanja glasnih zica, buduci da mi je zdrelo prosarano potpuno popucalim kapilarima, nateceno i upaljeno.

I kako ne progovoriti do sledeceg cetvrtka, kad mi je kontrola zakazana ?!