Pre nesto vise od cetiri godine, stavila sam kamenu tacku na jedno dugogodisnje prijateljstvo. Okrenula se, otisla, otpocela novo poglavlje zivota. Bez reci.

Prosla kao bos po trnju, dozivela i prezivela svasta, od tada. Veceras…veceras sam progovorila.

Deca nisu nista kriva, ne biraju roditelje, kao ni mi njih. U neku ruku, i to je kocka.

Zlato je obnovilo druzenje sa Bitchinim sinom; od skora je poceo mali joj i dolaziti kod nas, a i on sam do njega ide.

Vracala sam se iz obliznje piljare i ugledala je kako se niz ulicu spusta. Bio je to sasvim neocekivani i impulsivni momenat.

“I, dobro, sta cemo sad ?”, izustila sam, preprecivsi im put.

Skamenila se, u trenutku ostala da stoji otvorenih usta.

Jbg, ne znam sta mi je bilo, tresla sam se kad sam do kuce stigla. Po svim zivotnim merilima i kanonima, trebala bih joj ne znam sta – samo ne progovoriti iznova sa njom, ali…

Deca su deca, druzili su se, druze se, druzice se i dalje, verovatno.