Sabirni centar u koaliciji sa Maratoncima; tako bih "krstila" danasnju sahranu. Jad i beda nekadasnjih nasih obicaja, izvitoperenih od strane pojedinih clanova "ozaloscene" familije.

Okupilo se tu dosta sveta, postarijeg uglavnom; ipak je baka u poooznim godinama bila; omeo se i jedan general, tja. Ali, i zmije - za njenoga zivota neme, a sad raspustile jezike pa samo palacaju.

Samo i jedino zbog oca, kakav je takav je - al' drugog nemam, bila sam tamo. Delovao je losije od sve prisutne gerijatrije zajedno. Pod lekovima, sto terapijskim, sto za smirenje.

Povorka krece, buketi u ruke meni, majci mojoj i sestrama njenim. One, koje nikakve veze sa tom familijom nemaju, sem tazbinske. Krvno srodstvo, stoji po strani...pricaju, gledaju, snimaju okolo... Neka te, Ariel, uvek bi ti za nju i postupila tako; a mirise to cvece lepo, orhideje i ruze; nisu ni teski ti buketi toliko; a tek dan sto je lep i mio...

Posle, posmatram brata od rodjenog mi strica; baja stoji i s' nipodostavanjem unaokolo zeva (bukvalno taj izraz koristim), ne skrivajuci dosadu, dok njegov otac drzi govor. I onda, pred sam momenat spustanja bake u porodicnu grobnicu (baba-tetka je u pitanju), vadi maramicu iz dzepa gornjeg dela trenerke, vise nego vidno i cujno trese nos i krece da place. Hej !!! Napravi krug oko grobnice, ispozdravlja se sa svima (posto je kasnio, jel), pa i sa mnom, ispusti jos po koju suzu i cao.

Odavno sam prestala neke persone da smatram clanovima svoje, kako porodice, tako i familije...danas je, sticajem okolnosti, jedan od onih dana kada mije i potvrdno jasno zasto...