U neko doba, danas dok sam na poslu bila, Zlato me zove.

"Mamaaa...", malaksalo ce..."A mene boli stomaaak..."

"Polako, samo se smiri...lezi i neka ti skuvaju caj. Sta ti je ?"

"Piskim na guzuuu...", u prevodu - proliv.

Stigla domu mome, pregledam ga i ustanovim da ga je spopao stomacni viruscic, usled promene klime, verovatno.

Sedimo tako na fotelji za kompjuterom, svrljamo netom, kad otpoce razgovor, ovim redosledom.

"Znas (cesto tako zapocinje svoje misaone dileme i recenice, uopste), ja cu da kupim graficku kartu bolju...u stvari, mi cemo, kad budemo imali para..."

"Mhmm..."

"Mama, jesi ti nekad imala osecaj da ti se nesto radi, a da ne mozes to da radis ?"

"A sto pitas, sta ti se to radi ?"

"Pa, ne znam...A jel na studiranju daju pare, mama ?"

"Ne, pile, pare se daju kada se zaposlis..."

"A kad se polaze voznja, jel ti daju pare da kupis auto ?"

"Ne, ama...sta ti je sa tim pitanjima ?"

"A sa koliko godina ja mogu da pocnem da radim ?"

"Kad zavrsis skole i dobro se pripremis za posao, eto kad..."

"E, a kad kupim tu graficku, bice mocna graficka i moci ces svasta da radis na kompjuteru i internetu..."

Mislim se, k'o o cemu, baba o ustipcima...ceo mu se svet oko kompjutera i nadogradnje istog vrti...a skola nam na vrata, vec sad, lupa.

:-)