Celo prepodne bazam po gradu, sve bih u jednom danu da zavrsim, pa se razletela. Pola planiranih stvari nisam uspela da odradim, te resih bar detetu knjige da kupim, kad sam vec tu. A i njih polovicno uzeh, posle petnaestog ceka me druga tura jurnjave.
Stojim tako na samom uglu Takovske i Svetogorske, drzim one kese, nije bas da su tako lake, kad me tresnu... On polazi u skolu...za dvadeset i kusur dana...cetiri nedelje... Pa mi se vrti u glavi, pa tesko disem i, na kraju, zaplacem...od srece, straha, uzbudjenja, tuge... Sreca, te uvek imam svoje Ce - Ce naocare, pa se nista ne vidi... "Spicilo" me zestoko, bas...sve se, iz korena, menja...
...a ne znam jesam li spremna i dorasla tome...
