Malo bolje kad porazmislim, nista u vezi mog rodjenja, odrastanja, sazrevanja, pa i samog zivota nije obicno. Ni porodica, familija, uza i sira.

Skupili se veceras, deo iste da pozdravimo i otpratimo nazad u beli svet. A smlacena nesto, celi dan...sve mi nesto naopako i kako ne treba, bilo.

I stojim tako u kuhinji, ne mogu se guziti na terasi sa svima, naslonjena na jedan od elemenata...sa radija, cuje se muzika:

"Zbog mene ne placi, suza nisam vrijedan...kasno je da se sada menjam..."

Roletna na oci. Neprimetno se izvukoh, jedva do kupatila sam stigla. Zakljucam se, pred ogledalo stala i krenuse suze. A dugo nisam, bas nisam. Ja, koja za sitnicu znam da zaridam kao malo dete, pa nisam. Relativno dugo.Nakupilo se i sustiglo me, a ne valja tako. Sto puta sam sebi rekla - dosta vise, od sutra drugacije, menjamo koncepciju. A to "sutra" nikako i da dodje, pa da tako i bude.

Brzo sam se iskulirala, zbog malog samo. Opasan je radar, kada mi je raspolozenje u pitanju; u sekundi primeti kad nesto nije u redu. A i on mi po zivcima skakao, samo tako, danas.

I vratim se na zborno mesto, gledam sve te ljude...rod rodjeni, familija...a tako malo me znaju. I setim se Sergeja, iz Kengura:

"A brate, sta vi, stvarno, o meni znate ?", tako nekako...pa se i smejati pocnem, a nit' duvala nit' pila...dobro znana faza mi.

Teca me je  iznenadio i rasplakao, pri pozdravljanju. On, koji mi i nije krvni rod, osetio je, prepoznao. Tesko sam se od njega pustila.

I dodjemo sad kuci, otac me dovezao sa malim i odmah se vratio...setim se jednog od proslogodisnjih tekstova...o maskama i pucanju.

Lepo je kad covek uspe sebi da napravi pricu, bajku, da bi mu lakse bilo. Lepo je i kad pocne verovati u istu. Problem nastaje kad ta prica, ta bajka krene da se rasplinjuje, poput sapunice, sava na haljini, jel... Kad caura u koju se ususka, krene da se kruni i raspada.

Pa onda u inbox pogledam...a gadja me sve nesto danas, samo tako. Pa se setim i razgovora jednog od neki dan; jos se od istog povratila nisam...i razumem jed i delom ljutnju, sto izazvah...i kad je neko u pravu, ne stidim se da kazem kako jeste, sve to stoji. Mene je, izgleda, tesko razumeti; i sama znam taj problem, sa sobom, imati.

A tako, bez potrebe, komplikujemo sve...cudo jedno. Zapisano tako u genetskom kodu nam, ili kroz hranu, godinama, primamo, kroz vakcinu mozda, sta znam... Znam samo da mi je muka i lose od sveg bespotrebnog stanja i svih bespotrebnih situacija, prica.

Bar da mogu negde otici, mozak malo da odmorim. Onako, sebicno znam, bez malog...makar i na vikend...da se sredim. To bi me povratilo, ojacalo. More je opet pocelo opasno da mi nedostaje.

Zesce sam se upetljala, bice...sad treba svesti racune, odmrsiti se i podvuci crtu...da to dosta i sutra zaista dodje...