Jutro, pola sedam, u isto vreme i alarm na telefonu i grmljavina, probudise me. Onako bunovna pokusavam ustati i prvo sto primetim je sablasno prazan krevet. Maloga nema. U trenu se razbudih.

Bacim pogled na jednu, pa na drugu stranu ispod kreveta. Nema ga. Pogled u prozor, zatvoren. Hm. U susednoj sobi, ima se sta i videti. U sve sesnaest, testerisu mi brat i dete, sa blazenim osmesima na licima. Pade mi kamen sa srca i odem se spremiti za posao.

Negde pred kraj prepodneva, okrenem kucu, da cujem otkuda se tamo obreo.

"Znas, mama", uvek tako zapocinje svoje price, "bio sam zedan, pa sam se probudio."

"I dobro, sta si posle toga uradio ?"

"Pa, onda sam cuo ujku da je budan i otisao kod njega..."

"...i legao da spavas, jel ?"

"A neee...znas, mama, kada sam ja legao ? U cetiri.."

"U KOLIKO ?!?"

"Pa u cetiri...moze dete malo da se zabavlja dok mama spava..."

Malo toga sam sa posla uraditi mu mogla, al' zato sada ima skoro pa dozivotnu (do daljnjeg) zabranu prilaska kompjuteru, bilo kojem.

:-)