Povod i tok jednog razgovora, u razmisljanje me baci. Pokusala sam se staviti na mesto te osobe i na sebe gledati tim, tudjim, ocima.

Za jako malo stvari/okolnosti napravljenih u zivotu, mogu reci da me je bilo, i jeste, sramota. I, uglavnome me je sramota prema sebi samoj, ne u odnosu na druge. S godinama, naucila sam da me misljenja drugih ljudi niti interesuju, niti me se ticu. Svega par osoba postoji nad cijim se zapitati mogu i, ako procenim da vodu piju, postupiti u skladu s; istim. Al' na kraju konca, konacan sud donosim, ipak, ja sama.

Isto tako, od tih par osoba ocekujem da moje izbore postuju, sve i da se ne slazu sa istim; da moji, svesno napravljeni, izbori ne uticu na ishod naseg odnosa. Sam pao, sam se ubio; stari kazu...

Da, prosla sam skolu, prosla vise njih, opekla se i sve tako redom...naucila sam, sazrela, nakon svega. I, da, znam da u sijaset situacija delujem i naivno i lakoverno, nekad cak i kao sa manjkom samopouzdanja... Akcenat na "delujem"; ne i da to jesam. A odbrambeni mehanizmi ? Bili su i jos postoje, ali za potpuno druge stvari...zahvaljujuci Andjelu mom, stavljeni su bas tamo gde trebaju biti. Samozavaravanje...i to je pocisceno.

Na izbore koje danas, sa ove instance pravim, mogu samo jako ponosna biti, sto i jesam. Bez zelje da samu sebe u to ubedim, neku bajku od svega da pravim, kako bih lakse progutala ili prihvatila sve te okolnosti i desavanja... Zao mi je ako iko, od meni mi bliskih i dragih ljudi, drugacije misli... Sve i da vreme pokaze kako sam gresila; moji izbori, moje odluke... I nicije vise.