Divan dan. Nesto pre 11 sati, budi me sunce kroz poluotvoreni prozor i skok deteta mi u krevet. Milina. Do momenta kad me presece ostar bol u stomaku.

"Pa da, sedmi je...ne moze da omane", mislim se u sebi. Ciklus redovan, na svakih 28 dana, bez greske.

Prva dva dana istog, bolje me je zaobici. Rondam, brondam i gundjam kako oci otvorim, k'o crna zemlja teska, ponajvise sebi.

Malog odvela u tazbinu bivsu, okupili se na rucku, ostavih ga posle i krenula do drugarice na malu rac - partiju.

Tipicne zenske price: ko je jos uvek sam, ko je koga nasao, ko koga prevario, kakvi su danasnji muskarci, bla - bla. Slusam je, a u sebi se mislim koliko sam od svega toga udaljena, koliko me sve to vise ne zanima.

Spremim se da podjem i kod samih vrata, prenerazim se. Bacam jaknu i trcim do kupatila. Pa da. Dve fleke, poput Gorskih ociju na Zabljaku; samo sam se stresla. Izlazim, gledam ono parce materijala koje mi jaknu glumi, hoce li mi dovoljno biti, da prekrijem blam. Namucih se, drugarica kroz smeh:

"To ti je od stresa, hoce to od stresa..."

Mda, te stresnem ja sad... I krenem. Valja se uz to brdo uspeti, sa sve kolima sto podno mene prolaze, pa se sve tripujem kako fleke se sire, a oni zaviruju. Nadomak samg brda, pogled mi zastade na jednom bilbordu.

"DA I VAMA PRELIVA"

Prelijem ti ga ja tebi, znas ?!?

U tom momentu, auto, crn poput pantera, zaustavlja se, prozor se spusta.

"Hej, pa gde si mi ti ?", pita vlasnik.

Zbunjeno naocare spustam, buljim u istog, prizivam secanje.

"He - he, pa evo me..." i setim se. Od drugaricinog druga drug, pa jos i zajednicki drug sa druge strane. Nebitno.

"Hajde, upadaj, povescu te do kuce..."

Nikad mi voznja duze trajala nije, sa sve Hudinijevskim pokusajem sedanja, ne bi li sve ostavila cisto.

"Javi se, pa da odemo tu negde na pice, kad si slobodna..."

Da, sigurno hocu...