Zene znacajan deo svog odraslog (i ne samo odraslog) zivota, provedu u razmisljanju o muskarcima i "razbijanju" njihovog koda.

O cemu li razmislja, sta li je time hteo reci, da li me laze, sta oni stvarno zele, da li smo zaista toliko razliciti, da li me voli ili me samo zeli, da li me je prevario, da li je spreman za brak...da li, da li...

Onda se prebacim malo dalje u proslost, zastanem i zamislim se...kako su sa tim nase bake, prabake i ostale pra - pra, izlazile na kraj ? U ta vremena, veze i brakovi su opstajali. Kako - samo je njima znano; te tajne, svaka je u grob odnela. A nije da nije bilo i onda problema i kojekakvih muskih i zenskih vrdalama. Kako, onda; u cemu je stos, caka ?

Da li je moguce da je u eri brzog napretka i evolucije na svim nivoima, doslo do neke potpune zbrke i nerazumevanja u musko - zenskim odnosima ? Ili je to oduvek bio slucaj...

...i ove poslednje avgustovske dane... Cini mi se, prebrzo sve doslo je...

Haos u glavi, samo mi se nagomilava, pritiska sa svih strana... Ovih dana, sve mi se pretvara u misaone zagonetke i pitalice razne...

Da li sam spremna, da li sam dorasla tako velikoj stvari kao sto je prvi razred, priprema deteta za isti...da li sam, uopste dorasla ulozi majke...dileme, trileme, kvadrileme...biti svakog momenta uz njega, pomoci mu da stekne radne navike, nauciti sta i kako treba; najbitnije, BITI TU...uz moj posao takav kakav je...i privatan zivot, roditelje, prijatelje...

Leto na izmaku, a da ga osetila nisam, baterije napunila za ono sto nas ceka...i odbrojavam dane, u danu sate, u satima minute, u njima sekunde...

...do ponedeljka, tog 3. septembra i priredbe u 18h...

...a on tako nesvestan svega...

. . . . .

:)

"Osisacu te do glave, 'bes mi mater ! Pametan onaj Arkan; sigurno je i on imao ovakvih problema..."

:)

. . . . .

...vec bih skakala i urlala, da me dragi mi u mene i umor "smlatili" nisu...

:-)))

Konacno !!!

Isporucena, montirana i namestena...soba djaka mi prvaka...ne da mi je leeepooo...

:-)))

U neko doba, danas dok sam na poslu bila, Zlato me zove.

"Mamaaa...", malaksalo ce..."A mene boli stomaaak..."

"Polako, samo se smiri...lezi i neka ti skuvaju caj. Sta ti je ?"

"Piskim na guzuuu...", u prevodu - proliv.

Stigla domu mome, pregledam ga i ustanovim da ga je spopao stomacni viruscic, usled promene klime, verovatno.

Sedimo tako na fotelji za kompjuterom, svrljamo netom, kad otpoce razgovor, ovim redosledom.

"Znas (cesto tako zapocinje svoje misaone dileme i recenice, uopste), ja cu da kupim graficku kartu bolju...u stvari, mi cemo, kad budemo imali para..."

"Mhmm..."

"Mama, jesi ti nekad imala osecaj da ti se nesto radi, a da ne mozes to da radis ?"

"A sto pitas, sta ti se to radi ?"

"Pa, ne znam...A jel na studiranju daju pare, mama ?"

"Ne, pile, pare se daju kada se zaposlis..."

"A kad se polaze voznja, jel ti daju pare da kupis auto ?"

"Ne, ama...sta ti je sa tim pitanjima ?"

"A sa koliko godina ja mogu da pocnem da radim ?"

"Kad zavrsis skole i dobro se pripremis za posao, eto kad..."

"E, a kad kupim tu graficku, bice mocna graficka i moci ces svasta da radis na kompjuteru i internetu..."

Mislim se, k'o o cemu, baba o ustipcima...ceo mu se svet oko kompjutera i nadogradnje istog vrti...a skola nam na vrata, vec sad, lupa.

:-)

U mojoj porodici, postoji duga tradicija konzumiranja piva. Vole ljudi, stari i mladi.

Od kad znam za sebe, roditelji su mi voleli taj cin ispijanja piva. Opustiti se uz njega posle napornog dana, velike kolicine posla, uz drustvo ili kad su vrucine...

Secam se, imala sam obicaj da ih posmatram, u tim trenutcima. I znalo se, tata je pio iskljucivo iz braon staklenke, mama opet samo iz zelene. Nije bilo trika da bude ikako drugacije. Blazeni im izraz pri utoljavanju te zedji, opustanje u  miru i tisini. Kao ja sa Koka - Kolom danas.

Ja sama, nikada nisam volela pivo, niti me je privlacilo, za razliku od moje brace. Tako je i danas. Secam se price, mama se porodila sa mnom... Po izlasku iz bolnice, kod kuce ju je cekala citava gajba.

"To ti je dobro za nadolazenje mleka...", isla je prica.

Taj trik su i sa mnom probavali - fat chance, sto bi rekli Englezi, taman bez istog ostala. A imala sam ga toliko da sam citavo porodiliste pojiti mogla.

Nekad je to BIP pivo bilo, dok mu nisu petljali i spetljali ukus. Potom, jedno vreme, Niksicko, a danas je Jelen - muskarci znaju zasto, a zene kako.

A ja...svih ovih godina, i dalje verna toj razarajucoj Koka - Koli.

I tako...sva na iglama, pa ne znam ni sta bih sa sobom...pa se predomislim i prihvatim poziv da odem...

Beer Fest i Osmi Putnik

Samo je jedno falilo, pa da i ovo vece potpuno bude, al' hajde...skoro savrseno...

Privatno ih, inace, ne slusam, niti preferiram nesto tu vrstu muzike; no, kad je bal... 

Palo je cak i ispijanje piva - Beer fest a ne piti - oksimoron... 

Moj very second susret sa istim...

A palo je i upoznavanje i mala prica sa frontmenom i pevacem - Dean Clea Brkicem. Preko zice, doduse..."nemate akreditacije, nema prolaza"...

Naravno, i klopa je trebala pasti, nakon svega...a za kraj:

Osla sad raditi nesto...i cekati da mi se muski jave...

Jednog otpracam, drugog dopracam...

Dinamicnost poslednjih dana i ne dozvoljava mi da, ni na tren, sebi dodjem... Akcije, reakcije, kretanja i skretanja...a lepo mi.

A lapsusa danas...pola radnoga dana, kolegu sam zvala imenom drugim. Njegovim...i svesna da gresim, al' jace od mene. Krenem pravilno i dzaba; sta ti je navika... Pa se pocnem smejati; i kolega, sta ce...ljubav je to, jel...

I celi dan, smetena nekako, funkcionisem. Zamislim se, zanesem, zaboravim...miris i dodire prizovem i samo kez na lice okacim...

"Lepo je tebi, sama sa sobom i kliberis se tako...", koleginica mi, u prolazu hodnikom, dobacuje.

I vec ode...

...a Zlato mi ujutru stize. Napokon. Oduzilo mi se pa, sve k'o na iglama, cekam da i tih nekoliko sati prodje... Pozeleh ga se; sve mi cudno preko telefona zvuci. Da ga ugnjavim poljupcima, mazenjem i zagrljajima; smoricu ga, sigurno. Al' i to jace od mene...ljubav je to, jel...

I konacno stize...

Hocu samo da te ljubim, ljubim
Hocu dugo da te ljubim, ljubim
Hocu da te poljupcima budim i uspavam ja

. . . . . . . . . . . . . . .

If your kisses are made of sugar,
I will gladly take more trips to the dentist

If your kisses represent the light,
I will go blind willingly

If your kisses must be earned,
I won't mind working late

If your kisses are forbidden,
I will accept any consequences that befall me

Nijuuni

Ove godine, po prvi put, nadjoh se na Saboru u Guci. Neocekivano i na precac, al' za pamcenje, svakako.

Dobro raspolozenje sirilo se citavom Gucom, meraklije i zabava na sve strane.

Natpis na ulazu u stadion, u noci Breginog koncerta - petak vece.

:-)

Naravno, bez sponzora nista...

Masa velika i disciplinovana, tih veceri kada smo mi bili, niti jednog incidenta nije bilo...sem pokojeg hvatanja za guzu, dobacivanja, slanja poljubaca, etc...

Bina na kojoj se sve najbitnije odigravalo, mada ni ostali delovi mesta nisu zaostajali...

Sve u svemu, lepo iskustvo, u izuzetnom drustvu, prebrzo se samo zavrsilo... Stranaca je bilo jako puno, veseljaci pravi i po ceo dan su skakutali i blesavili se. Obilato im se sluzio kacamak u vidu nekog extra etno jela; ni znali nisu sta im se servira, al' bunjenja nije bilo... Ekcesa nekih, ako je i bilo, prisustvovali im nismo, niti za njih znamo.

Ostatak slika sigurno pociva u albumu i privatnoj arhivi...ovo je tek malo docaravanje tamosnje atmosfere...

Pi*ke Kanadske i Americke... Jedan je Novak Nole Djokovic i neka im je rekao - SRBIN!!!

Sto jednom rece Tipsarevic, na pitanje kako objasnjava ekspanziju srpskog tenisa na svetskoj sceni - od osiromasenog uranijuma kojim su nas gadjali...

NAJBOLJI !!!

Na ulicama grada potop. Ljudi, ono malo zabludelih, poput mene, razletelo se na sve strane; iz obliznjeg Platoa, na sav glas, tresti neka ziva svirka. Trole u dugackom nizu stoje, kisa pljusti, taxi-ja ni za lek, ljudi zbijeni gde je ko mogao...na sred trotoara stojim, pod Audi mi kisobranom plavim, mp3 u usima i pevusim samo tako. Meni lepo. 

Zute se one ulicne svetiljke, lep odsjaj u onoj silnoj vodi prave; nebo nad Etnografskim muzejom belo poput dana. gromovi i munje svoj pir veceras prave; nevidjen prizor...

I onda ugledam...par jedan, momcic i devojka od, ne vise od sedamnaest - osamnaest godina. Ona plavusica neka, vitkasta, u kratkom sorcicu i bretelastoj majici, on... Momcic pravi, lepuskast, tek izvajanog tela, reklo bi se... Mokar do gole koze, u nekim letnjim tankim bermudama zelene boje; majica svetlije nijanse na devojcinoj glavi pociva. I smeju se, setuckaju po kisi. On, sa kezom preko cele glave, ona malo stramezljivo, pogleda uprtog u zemlju.

Izgubise mi se iz vidokruga u momentu kad otpoce pesma "Umbrella"...zavrteh isti i zapevah, sta drugo...sa sve osmehom na licu mi...

Ume Beograd lep biti i u nevreme...

Dileme, dileme...na koji nacin i gde utrositi slobodne mi dane tj., deo odmora...otici i iznenaditi malog na moru, ili...

...presudilo je to ili... Iskreno se nadam da ce se ovom iznenadjenju, ako ne jednako, ono bar priblizno obradovati.

Soba, identicna ovoj, samo u plavoj boji... Nije mala stvar biti djak - prvak.

Celo prepodne bazam po gradu, sve bih u jednom danu da zavrsim, pa se razletela. Pola planiranih stvari nisam uspela da odradim, te resih bar detetu knjige da kupim, kad sam vec tu. A i njih polovicno uzeh, posle petnaestog ceka me druga tura jurnjave.

Stojim tako na samom uglu Takovske i Svetogorske, drzim one kese, nije bas da su tako lake, kad me tresnu... On polazi u skolu...za dvadeset i kusur dana...cetiri nedelje... Pa mi se vrti u glavi, pa tesko disem i, na kraju, zaplacem...od srece, straha, uzbudjenja, tuge... Sreca, te uvek imam svoje Ce - Ce naocare, pa se nista ne vidi... "Spicilo" me zestoko, bas...sve se, iz korena, menja...

...a ne znam jesam li spremna i dorasla tome...

Najavljen odlazak na more, prvobitno, planiran je za cetvrtak vece...odlozen za petak vece da bi, potom, bio odlozen za veceras...

Da, da...do sedam dolazi, uzima ga, vodi kod svojih da se pozdrave i krecu...

Sada je sati koliko jeste, poruka glasi - kad dodjem, dosao sam...a mali spakovan, ceka i sizi...

 Pre nekih pola sata ulazim u kucu, sa posla pristigla, za sebe ne znam... Po inerciji, kacim se za net, mehanicki iscitavam postu i...

"friendship and love defined in one photo"

...hvala ti...

Umorna a ne spava mi se,

Gladna a ne jede mi se,

Zedna a ne pije mi se,

Srecna a place mi se,

Tuzna a smeje mi se.

"Penny for your thought", koleginica rece...

Hm...dobih "ozbiljnu" ponudu za posao...pa u dilemi...

Prihvatiti posao, u startu placen 140 eura manje, sa garantovanim porastom u roku od, najkasnije, tri meseca; bez radnih subota i bez prekovremenog, sa "mogucnoscu napredovanja"...ili ostati u postojecoj firmi za novac koji jeste, uz radno vreme kakvo jeste, cimanje za svakojake gluposti i, eventualno, mozda, nekada neko napredovanje, u zavisnosti od moje nadljudske upornosti...pitanje je sad...

Rok za odgovor, sutra poslepodne; bice ovo dug dan...