"Rodjena Ariel,savremeni filozof,zena koja se razumela u sve i ni u sta drugo.Bila je veliki podstrek za zivot i naravoucenije posrnulom prvoborcu,Oberki koja je u svom poznijem radu pod uticajem filozofske konstelacije Ariel donela na svet teoriju umeca zivljenja.Uza specijalnost ove povjesne zene bila je tehnika vadjenja krompira iz vatre,kad njene savremenice zapadnu u krizu kao i tehinika zakopavanja sebe same,tako da te vise niko nikad ne iskopa.Tvorac je umotvorine "Gde god da se okrenes,dupe ti je uvek pozadi".

Ljubim te puno!"

Najoriginalnija cestitka...od moje samoproklamovane Ober K...inace, uskoro nasiroko poznate voditeljke jedne BiH televizijske stanice

Pocetak ovog mi, jubilarnog tridesetog rodjendana, nesto je sto cu pamtiti dok sam ziva.

Peripetije sa guzvom, izlaznim putevima iz Beograda, pronalazenje Indjijanopolisa, slobodnog mesta za parking, prolalazenja slobodnog kafica, trazenja samog cilja iliti koncertnog prostora...pesacenje do istog cetiri kilometara, izmedju livada sa jedne i kukuruzista sa druge strane... Probijanje kroz masu pripitih i opijenih omladinaca i gerijatrije...visesatno stajanje u mestu...talasasto ljuljanje u masi...

Sam koncert, ozvucenje, nastup, opremljenost, za svaku su pohvalu, deset plus. Problem je nastao onog momenta kad je masa shvatila da je koncert zavrsen posle sat i petnaest minuta... Istog trena, ka bini se ustremio talas pivskih konzervi i casa, po koji kamen, etc. Trazili ste - gledajte, po misljenju vecine, dogadjaj koji je potpuno posrnuo u najavama i ocekivanjima.

Ako je dolazak do odredista bio naporan, povratak je bio neopisiv. Nepunih sat vremena pesacenja uz pljusak koji je besomucno padao i vetar, ucinili su da hladnocu do samih kostiju osetimo i mokri, do gole koze, budemo. Blato, mulj, bare velicine omanjih jezera...spektakularno i, nadasve, neponovljivo iskustvo. Falili su nam samo jos plavusani iz "Dece kukuruza", da upotpunimo celokupnu horor atmosferu.

Sve u svemu, dogadjaj za anale. Za secanje, ostaje mi i ova slika, ciji autor, na zalost, nisam ja...buduci da me je "visina" omela u tome. Na srecu, bio je tu i dvometraski Svetionik, koji je svojim profesionalnim oftalmoloskim pogledom, ovekovecio pravi trenutak.

Один круг, одна глава законченной жизни. Достаточно - достаточно. Некоторые вещи должны быть оставленными позади.

Новая глава, новая жизнь. Божественное добро пожаловать в новое непосредственно...   

Sve i da hocu, cini mi se, ovaj okrugli rodjendan, tesko da cu ikada zaboraviti...

Kasnio je nekih dobrih sat vremena, oblaci su pretili da se obruse nad nas, ali... Vredelo je otici i biti tamo...

Organizacija, bina, ozvucenje, prateca igracka trupa...sve mu je na mestu bilo...

Planiranih pesama bilo je cetrdeset i pet, verujem da ih je otpevao i vise. Toliko energije i pozitivizma na jednom mestu...uz prve taktove muzike, ceo stadion, poskakao je na noge lagane i stao, do samog kraja, nije.

Ziva legenda... 

Za kraj, neizostavan vatromet...

Najavljivan kao medijski dogadjaj godine, mogu slobodno reci da je, svakako, premasio i ta ocekivanja. Zdravko Colic, Marakana, 2007.

Nekada mi zaista ne bude jasno kojim jezikom govorim, pa da mi se moje visestruko "ne" protumaci kao "da".

Navrzla budala neka, pa ko pit - bul ne pusta. Dolazi i kad treba i kad ne, zivka me na posao, smori me nacisto. Danas ponovo pozva; presao svaku granicu i meru ukusa i normalnog ponasanja. Hvala al' ne hvala, lepo mu objasnih da mi petljanje sa njim ne treba; zdravo i dovidjenja. Ne prodje ni pola sata, eto njega u firmi.

"Dosao sam da popijem pice...", kaze.

Koleginica i ja u zbunu, mislimo se da je lud definitivno. Privatavam telefon i zovem koga stignem, samo da sa njim razgovarati ne moram. Ne vredi, ni da makne od nas. Ustajem sa stola, odlazim u druge prostorije... Za to vreme, manijak se pokusava docepati informacija o meni, od koleginice mi.

"Znam ja nju, secam je se od pre dve godine, radila je sama... Ona ima dete ? Bas ne deluje tako...", tome slicno. Daleko bilo. I ne ide, dok pice ne popije; oterati ga bas i ne mozemo, saradjuje sa nama inace.

Nakon nekih pola sata, otresosmo ga se, nekako. Kolege stadose da me zezaju kako se moram pripaziti da me ne vreba negde iz prikrajka.

"A opet, zar je to toliko pa lose ? Decko se zaljubio, to je bas slatko..."; stresoh se i od sale.

Vecerah se cuh i sa Landarom, u nekom od proslih zivota, radio je u firmi u kojoj i Manijak to be.

"Znam ja njega...ima on te tripove...zakaci se i ne pusta...umislio da ona - ne *ebe lep nego uporan i za njega vazi...", iskida se od smeha.

"Slusaj, slobodno ga grubo otkaci, ako te bude smarao i dalje. A ako ne prestane, zoves mene i ja resavam stvar..."

GRAD

Ovo je strasno velik grad i zato nema razloga
da budes sam u njemu.
Ovo je strasno velik grad i zato nema razloga
da budes sam u svemu.

Te noci stigao sam kasno
napolju padala je kisa
kao igla sam se provuko kroz mrak.
A cim sam odkljucao vrata
na nebu sevnula je munja
pomisli boze da li je to dobar znak?
Dole su svetleli neoni kao sareni baloni
mokre ulice su pevale.
A ja sam sam u ovom gradu i polako gubim nadu
da ce stvari da se promene.

Ovo je grad u kome nema razloga
da budes sam u njemu.
Ovo je grad u kome nema razloga
da budes sam u svemu.
Ovo je strasno velik grad i zato nema razloga
da budes sam u njemu.
Ovo je strasno velik grad i zato nema razloga
da budes sam u svemu.

Tad je zazvonio telefon, a ja ne volim telefon
jer vise neverujem nikome.
Ma nek se prekine tisina makar zvonila masina
Namesti glasi rekoh slusam te.
A sa druge strane zice i brate da mi vidis lice
to nije prica to je muzika.
Uopste ne znam sta mi prica a znam da necuh takav glas
a to nije glas vec pesma andela.

Ovo je grad u kome nema razloga
da budes sam u njemu.
Ovo je grad u kome nema razloga
da budes sam u svemu.
Ovo je strasno velik grad i zato nema razloga
da budes sam u njemu.
Ovo je strasno velik grad i zato nema razloga
da budes sam u svemu.

Pomislih to me neko laze -
mangupi snimili su traku i sad se smeju tom' u mraku.
Pitam je "da li lazes?" - kaze "lazem."
Ja ne znam sta cu da joj kazem -
mozda ipak i ne folira.

Te noci stigao sam kasno
napolju padala je kisa
kao igla sam se provuko kroz mrak.
A cim sam odkljucao vrata
na nebu sevnula je munja
pomisli boze da li je to dobar znak?
Dole su svetleli neoni kao sareni baloni
mokre ulice su pevale.
A ja sam sam u ovom gradu i polako gubim nadu
da ce stvari da se promene.

Ovo je grad u kome nema razloga
da budes sam u njemu.
Ovo je grad u kome nema razloga
da budes sam u svemu.
Ovo je strasno velik grad i zato nema razloga
da budes sam u njemu.
Ovo je strasno velik grad i zato nema razloga
da budes sam u svemu.

Ovo je grad u kome nema razloga
da budes sam u njemu.

Ovo je grad.

Sredjujem danas da "ranije" izadjem sa posla, kako bih malog docekala sa puta. Prevoza ni od korova, pokusavam naci bilo koji slobodan taxi. Posle desetak minuta, to mi i polazi za rukom. Govorim taxisti kojim pravcem da krene, nabijam mp3 u usi, otvaram knjigu da citam i iskljucujem se iz spoljnog sveta.

Ulazimo u Glavesinsku ulicu, na pola puta, zastoj. U toj ulici, za sve ove godine, nikada nijedan zastoj bio nije. Danas je tu. Skidam mp3, lupkam noktima po knjizi, pitam coveka u cemu je problem. Izlazi on, gleda nesto, vraca se, psuje... Kamion neki citav haos napravi...vozila mile po, i ovako, uskoj ulici.

U jednom momentu, nadjosmo se tik do spornog kamiona. Prozori na svim vratima taxi-ja otvoreni; taxista koji kamiondzije ne stedi uvredama. Sledeca scena, povlaci se rucna, taxi - mangup izlece iz vozila, ostavljajuci me potpuno sledjenu od zatecenosti i straha, i krece u okrsaj sa matorim rmpalijama. Srecom, nadjose se neki ljudi blizu, pa se zavrsi bez neke vece stete. Vraca se baja u kola, uz komentar "imam bejzbolku u gepeku; da sam je izvadio, prelomio bih ih k'o Piiiiip !"

Stigla do odredista, blagosloven bio, stigao i bivsi; fizikalac za stvari, jel...mali zbunjeno iz autobusa izlazi. Dolazimo do kuce, svlacim sve sa njega, otvaram kofer, a on krece u plac.

U svakom slucaju, bitno je da se on meni vratio, da je sve proslo kako je proslo...a sad slede i vise nego ocekivane posledice necijih inkriminisucih postupaka.

Razgovor sa jednim dragim mi bicem, naveo me je na razmisljanje. Od skora i sam otac, zanimalo ga je kakav bi mi zivot bio, da nisam rodila Zlato. Tesko je i razmisljati o tome, a kamo li odgovoriti.

Za ovih punih sedam godina, svasta smo oboje preko glava preturili. Rodjen je u ljubavi i sa verom u brak i porodicu.A opet, vidovita nisam, te mi buducnost osta nepoznata. Jedino kajanje, ako to tako mogu nazvati, imam sto sam uopste u brak i ulazila. Ljubav, ma kako velika bila, nije nam  bila dovoljna da se odrzimo.

Tesko je reci u kom bi mi pravcu zivot isao, da ga nisam rodila. Mozda ne ostala da zivim u Beogradu; opcije su bile Amerika ili Svedska. Mozda bih se vratila daljem skolovanju, mada, to jos uvek mogu. Mozda bih ludovala preko svake granice, mada, nije da nisam i uz  njega malo.

Ono sto sigurno znam, jeste da bih ostala uskracena za najlepsi i najpotpuniji vid ljubavi, da ga nisam rodila. Ostala bih uskracena za najlepsi dar od Boga, Sive, Bude, Jehove...zivota samog, da ga nisam rodila. Uskracena za prvi dodir i pogled, prvi udah zivota, kad je iz mene izasao. Za prvi zub, prvo izgovoreno "mama", prve napravljene korake. Uskracena za jedino bezuslovno ispoljavanje i davanje beskonacne ljubavi, koja postoji.

Ono sto sam oduvek znala za i kod sebe je, da mi ljubavi nikada dosta nije. Dobijanja i, jos vise, davanja. Bez Zlata, lutala bih svetom ovim polovicna i nepotpuna. On mi je zacinio zivot i dao smisao i sigurnost, oslonac u svemu; sve ono sto i ja njemu dajem.

Tako da...bice da i nije bilo toliko tesko na ovo pitanje odgovoriti.

Ludacki dan danas na radnom mi mestu, retko dobra opustencija i mimo obima posla. Pri ulasku u kucu, setim se da sam ostala bez cigara, te se zaputih do prodavnice. Na pola puta, poznato lice.

"Hola."

"O...hola, profesor."

Spanac jedan, na privremenom radu vec nekoliko godina na jednom fakultetu. Sticajem okolnosti, upoznasmo se u prevozu, cini mi se, pocetkom prosle godine. Povremeno se vidimo, sto u prevozu, sto u gradu i uvek razmenimo po koju.

"Qué tal, donde están usted yendo ?"

"I'm going to the store...comprar algo..."

"Bueno...usted volverá ?"

"Sí...volverá."

Umesto cigareta, pokupovah gomilu kozmetike i nekih dzidza bidza, i uputih se nazad.

"Siéntese, tienen algo para beber..."

"No, thank's...don't have much time...y no tengo...cigarettes."

"Que ?"

I setih se da profesor sa engleskim i ne stoji bas najbolje, a i srpski mu je skoro pa kao moj spanski. Sedi pa sedi, navalio.

"Para el momento...", rekoh mu, "pero, no quiero nada, gracias."

Za okolni komsiluk i po kojeg gosta kafica, kao i radnike, prava smo predstava bili. On, koji je verglao 300 na sat svoj maternji, ja koja sam se trudila na englesko/spansko/srpskom mu odgovarati. Toliko, da me je glava zabolela, te to iskoristih da se sto pre povucem.

Al' ne pre nego sto mi rece da bih se trebalo i ozbiljno pozabaviti sa ucenjem mu maternjeg jezika, buduci da pokazah zavidno znanje za jednog samoukog stvora.

Elem, prilicno sam se zamislila nad prozivkom za igru novu. Lista i ne tako mala, onoga sto me potencijalno nervirati moze.

Nervira me kad na poslu, ponekad, ne mogu da sedim; nervira me kad mi se kaze da nisam poslusna; nervira me kad sladoled ne mogu jesti onako kako najvise volim; nervira me, ponekad, besmisleno a uporno, zacikavanje; nervira me obelezavanje i ostavljanje raznoraznih, vidljivih i ne odmah uocljivih, tragova na kozi; a pogotovo me nervira kad odredjeni neko zaspi pre mene ! :-)

Salu na stranu, na sad malo ozbiljno. Uzasno me nerviraju dvolicnost, licemerstvo i laz. Malicioznost ljudi koji u prouzrokovanju tudjih nesreca, svoju srecu grade.

U "poslednje vreme", nervira me radno mesto i jedan mali deo kolektiva sa kojim sam u  neposrednom kontaktu.

Posebno mesto u mojoj skali nerviranja, zauzima moje, i dalje tvrdoglavo i slepo, verovanje u iskrenost i dobrotu kod ljudi, i pored svega suprotnog. Ta moja doza mazohizma, u smislu koliko daleko i dugo sam spremna ne videti i ne suociti se sa cinjenicama. A onda, kad jednom progledam... impulsivnost i ishitrenost stupe na scenu, sto dovede do bespovratnog i konacnog rusenja svih mostova.

Ovde stavljam tacku; svako dalje produbljivanje zadate teme, moglo bi me iznervirati... Velika bi mi cast bila da sledeci blogeri sastave svoje liste:

Proslost;

Waldorf;

Freedom;

Beogradoholik;

Nenadjebiv

:-)

Kako vreme prolazi, sve mi teze polazi za rukom da i dalje verujem u slucajnosti; sve vise vidim sebe kako se priklanjam tezi da za sve postoji i odredjen razlog, samo ne uvek znan.

Sinoc pomenuh i tu pesmu...oci boje duge...i decka za koju me ta pesma veze. Vesele devedesete i andjeo plavi.

Oduvek smo imali tu neku neobjasnjivu nit, povezanost medju sobom. Komunicirali smo pogledima, govorom tela, mimikom; reci su suvisne bile. I uvek, tako blizu, a tako daleko jedno od drugog. Ne malo puta, desavalo se da ne mozemo blizinu onog drugog podneti na duze. Neobjasnjivo. Ukrsten pogled, govorio nam je sve. Pogled koji je prepoznavao. I znali smo sve.

Vezuju nas i lepe i ne tako lepe stvari i uspomene. I uprkos tim manje lepim, ostali smo do danas u kontaktu. Uvek su nas okolnosti zivota spajale na najneobicnije nacine; uvek je pronalazio nacina da se pojavi, da bude tu. Nesto redje u poslednjih par godina, ali jos uvek tu.

Danas sam, na potpuno Marfijevski nacin, saznala da se zeni. Na jesen; osmeh sa lica nisam mogla skinuti, poruke su usledile nedugo potom. Kao i mnogo puta pre, i sada je bio iznenadjen nacinom na koji sam otkrivala, saznavala i dobijala informacije. I prijatno ga iznenadih; jos jedan upotpunjen krug, sa ocima boje duge u njima. 

Dok su polako istekli i poslednji minuti jucerasnjeg dana, zavrsavam krajnje pakovanje deteta mi, za pred put i slusam svoju shuffle listu sledece sadrzine:

1. "YOU" Ten Sharp - pesma koja je obelezila deo mog odrastanja; osmi razred, svakodnevne setnje jednim Novobeogradskim blokom i pustanje te pesme, od strane jednog divnog decaka kojem sam se svidjala.
2. "OCI BOJE DUGE" - ekskurzija u trecoj godini srednje skole, interna himna i podsetnik na jako lepe provedene trenutke i jednog decka sa ocima takvim.
3. "DON'T SPEAK" No Doubt - uvek u odredjeno doba noci, pustala se u odredjenoj diskoteci, u sred najbrzih ritmova, samo meni u cast.
4. "EVERY BREATH YOU TAKE" Police - pesma uz koju sam znala setna biti, ponekad i zaplakati; jedna od najlepsih izjava ljubavi.
5. "OH LA LA" Morandi - trenutno omiljena numera mog usnulog sina, svaki put izmami mi osmeh na lice, kad cujem ga kako je celu, napamet, izvodi.
6. "AFTO TO KALOKARI", izvodjaca ne znam - asocira i vraca uspomene iz ludih letnjih noci, provedenih sa kumom mi u drustvu.
7. "WHAT GOES AROUND..." Justin Timberlake - nesto za moju dusu, sve drugo da napisem, suvisno je.
8. "I JUST LIKE TO COME" Bitch - pesma koja me vezuje za Kosmicku moju, nasa interna sala.
9. "POLA OSTROG NOZA" Emina Jahovic - vrele, vlazne, zapaljive noci.
10. "EMILI" Zdravko COlic - jedna od najomiljenijih mi, njegovih pesama; i posle milion slusanja, dosaditi mi ne moze.

Lista bi se mogla u nedogled nastaviti, buduci da ternutno u winamp-u stoji nekih 463 pesama, raznoraznih muzickih stilova. Nastavljam ih slusati, spremajuci se na pocinak; valja ustati u pet sati.

Setam tako ranije jutros ulicom, gledam svoja posla i prilazim trafici, novine da kupim.n Prilazi mi jedan decko, uljudno se predstavlja i govori iz kojih je noviuna, pita za kupone neke. Ja k'o s' kruske pala, te ne znam o cemu prica.

"Vidi, ako imas 5+1 kupon, dobijes skuter odmah sad, a on se nalazi u ovom kombiju", i pokaza prstom na mesto nedaleko od nas.

Noge  mi se sklecase, krene mozak ubrzano da mi radi... Pet plus jedan...da, mi na poslu uzimamo te novine, sigurno mogu sve sakupiti...

"Eto mene za 10-15 minuta", rekoh mu.

Do titule Ponosne Vlasnice Skutera, delila su me "tricava" tri kupona. Cistacica svoj posao maksimalno profesionalno odradjuje, te stari brojevi u kanti zavrsise, sa sve mojim nedostajucim kuponima. Bejah blizu...

:-)

Nema tisina. U glavi Gordijev cvor; ne pamtim kada me je zadnji put tako zadesilo. Ne da nemam sta iskazati, reci, vec...da ne zelim. U glavi haos od zbrkanih misli, a spolja takva tisina, koja preti da eksplodira i time citavu kosmicku harmoniju narusi.

 Kao neprekidne kapi koje padaju i prelivaju casu, tako tisina odzvanja za mnom. Ne pamtim vreme kada su mi reci bile nepotrebne i suvisne. Cak i dok citam nesto, pisem...u pozadini je uvek bar muzika neka isla... Sada me samo povremeno zvuk cooler-a iz kompjutera osujeti u simbiozi sa opojnom drugaricom novom. Pssst...

Opet sam gledala Zaljubljenog Sekspira. I zaljubila se...

Jutro, pola sedam, u isto vreme i alarm na telefonu i grmljavina, probudise me. Onako bunovna pokusavam ustati i prvo sto primetim je sablasno prazan krevet. Maloga nema. U trenu se razbudih.

Bacim pogled na jednu, pa na drugu stranu ispod kreveta. Nema ga. Pogled u prozor, zatvoren. Hm. U susednoj sobi, ima se sta i videti. U sve sesnaest, testerisu mi brat i dete, sa blazenim osmesima na licima. Pade mi kamen sa srca i odem se spremiti za posao.

Negde pred kraj prepodneva, okrenem kucu, da cujem otkuda se tamo obreo.

"Znas, mama", uvek tako zapocinje svoje price, "bio sam zedan, pa sam se probudio."

"I dobro, sta si posle toga uradio ?"

"Pa, onda sam cuo ujku da je budan i otisao kod njega..."

"...i legao da spavas, jel ?"

"A neee...znas, mama, kada sam ja legao ? U cetiri.."

"U KOLIKO ?!?"

"Pa u cetiri...moze dete malo da se zabavlja dok mama spava..."

Malo toga sam sa posla uraditi mu mogla, al' zato sada ima skoro pa dozivotnu (do daljnjeg) zabranu prilaska kompjuteru, bilo kojem.

:-)

Samo nekolicinu sati nakon pojavljivanja na crvenom tepihu povodom dodele MTV nagrada, sirota mala bogatasica, Paris Hilton, dobrovoljno se ranije pojavila u Los Andjeleskom zatvoru, prijavivsi se na tronedeljno izdrzavanje kazne.

Iako uplasena, bila je vise nego kooperativna, mirna i fokusirana, zeleci da od svoje kazne napravi primer za sve druge kakvi ne trebaju biti. Kako kaze, to joj i daje snage da izdrzi sav haos kroz koji ce proci.

Smestena je u dvokrevetnu celiju, moci ce izlaziti jedan sat dnevno, koji ce utrositi tusirajuci se, gledajuci tv ili razgovarajuci fiksnim telefonom, buduci da mobilni a ni internet nisu dozvoljeni.

Manje je bitno da je Al Kaida izjavila kako je odgovorna za ubistva nekolicine zarobljenih Americkih vojnika, ili kako su u Turskoj, Kurdi granatirali jednu od vojnih baza, ubivsi pri tom sedmoricu vojnika...ili kako narkomanija u Srbiji decu obuzima vec od njihove 11 godine zivota...

Dobar pokazatelj svetskih prioriteta...

Sedim ja tako sa zaovom bivsom i razzgovor nas povede na brata njenog, jel. Decko u problemu, dugovi, firme u krizi, kod kuce sa "zenom" novom haos, bla, bla... Jos, pored svega, on pati. Za sinom. Pa se sve u sebe povukao. I tesko mu, fali mu dete.

Hm.

Bukvalna svakodnevna razdaljina izmedju deteta i oca je pedeset metara. Razdaljina koja se svakodnevno prelazi na putu za i od vrtica. Razdaljina koju otac predje, mozda, jednom u meseca tri, dete ispred kuce da pogleda.

"Mozda bi ipak trebala da ga pustis dole da dolazi, zbog dece, ni zbog cega drugog", kaze mi ona.

Jedini razlog sto ta sporna kuca na temeljima svojim jos obitava i sto ukucani njeni svakog jutra zivi i zdravi ustaju i svez vazduh uzdisu, jeste to dete. Moje dete.

Mogu biti i jesam cesto puta i lakoverna, naivna, plitka, slepa, detinjasta, nedokazana, bleskasta, ovakva i onakva... Ok je sve.

Snasla si se, moje ostatke pokupila, mahala mi istima pred nosem. Ok. Na moj si teren dosla, trofej krenula da setkas i pokazujes, nema frke, ok. Detetu od godina tri glavu krenula si da punis i okreces ga protiv rodjene majke. To nikako nije ok.

Cetvrta godina prolazi, od tad. Tadasnje detetovo stanje i zbunjenost, sprecili su me u nameri da sa sljamom zavrsim onako kako su mi svi govorili da treba. Umesto toga, put pod noge i pravac more. Na oporavak.

Vremenom, oboje smo naucikako da zivimo sa tim, konstantnim psiholoskim izivljavanjem, dovijali se kako znamo i umemo, samo da on sto manje na sebi to oseti. Ne vredi, bolest je to; dusevna bolnica, odeljenje F. Kad neko toliko u svojoj glavi odlepi, da pocne otimati sve sto je tvoje u nameri da od sebe tebe napravi, ne prezajuci pri tom ni od cega.

I onda se pojavi komentar pametnoga Hamleta sa zanimanjem i za drugu stranu price. Hm; sta li bi to trebalo navesti, sto bi tebe, o, Hamlete, zadovoljilo ?

Bi li te zadovoljilo da znas, kako je dete, koje danas sedmu godinu zivota zivi, zaceto samo u nameri da jednu devojku zadrzi i zarobi, kako sam bolno kasnije saznala i shvatila ? Kako je sve u sta se, do tada verovalo, bila obicna opsena i laz ? Ili, kako je to isto dete kasnije, u vojsci sluzilo kao izgovor za odsustvovanja iz iste, jer dete je zlostavljano i zanemarivano; a u isto vreme, kuci dolazio nije ? Sve lepo pise u vojnome dosijeu doticnoga stvora; i  to sam mnogo kasnije otkrila. Bi li te zadovoljilo da znas kako je taj isti stvor odsutan bio, ama bas svaki put, kada se detetu radilo zdravstveno o glavi ?

Ili bi, mozda, jedino zadovoljenje i ekstazu doziveo, da znas kako sam prosla najpakleniju noc u svom zivotu, sprecavajuci silovanje pred usnulim detetom sa nama u sobi, a sestrom mi i njenom porodicom u drugoj ? Srecom, ili nesrecom, po tebi, prodjoh sa nekolicinom ogrebotina i modrica.

I zato, ako si sa svojim zadovoljenjem svrsio i zavrsio, na svoju se adresu lepo vrati, svojim vilama, vojvodama i buzdovanima, provokacije svoje tamo usmeravaj; ovde dobrodosle ti nisu.

Bile su to davne devedesete. Sedele su kod Ursule kuci i slusale radio program. Iskra je pobegla iz skole, sam pocetak godine je bio, bunt u njoj tek se zahuktavao. U jednom momentu, dodjose na ideju i da odu do radio stanice. Receno – ucinjeno; nije im dugo trebalo. Pozvonise na kapiju i vrata im otvori jedan ridjo/zuti muski Stvor. Rece im da sacekaju i ode nazad u “office”.  

“Kakve su ?”, upita dezurni Tonac.

“Jedna grob, druga moze da prodje…”, odgovori mu Stvor.

“Pusti ih unutra…”

I ne pretpostavljajuci, tako je sve otpocelo. Krajem iste te godine, Iskra i Tonac zapocese svoju pricu, Neverending story, cinilo im se tada. Svasta pretumbase za cetiri i po godine, koliko u vezi su bili. Zajednicko odrastanje, adolescentske krize, probleme sa roditeljima, skolom, zivotom… A onda resise da se igraju i porodice, uzese se; isti onaj Stvor, kum im na vencanju bi.Napravise i dete… 

…koje ni cetiri meseca imalo nije, kad “tata” u vojsku ode. U drugu republiku, daleko. Dete, koje je odrastalo misleci da mu je deda, u stvari, tata. Muke to bile su nauciti ga ko mu je ko; oca je, mozda 3-4 puta za godinu dana video. Do dana danasnjeg, naucili nisu jedan na drugog, potpuno. 

2003., Iskra je, konacno, tacku na sve stavila. Na samom pocetku godine iste, skoro pa traumaticno iskustvo, snage joj je dalo da presece. “Nikada vise”, rekla je sebi. Ne ponovilo se, ikada vise. Ipak, izvukla se lako nije. Cak, naprotiv. Tri godine borba je vodjena, razvod da dobije. Bitka dobijena, al'...rat, na zalost, jos uvek traje...