KAD TE STISNE...
U sedam izjutra izadjem, u sedam uvece se kuci vratim. Pocelo je, ponovo. Vise i ne znam broja, koliko puta u danu pozelim da uleteim u taj hram mu od kancelarije i onako prosto, najprostije izderem mu se da moze moj posao nabiti sebi u...!!! Nikada to ne uradim...
Tesko je ziveti u Srbiji. Beda, nemastina na sve strane se videti mogu. Onaj mali procenat ljudi koji uspe naci kakav/takav posao, sa iole pristojnom platom, cuti i radi, ne misli na ista drugo. I tu na scenu nastupaju tajkuni monopolisti. S tim sto sam ja sama u zabludi bila da ovaj moj nije takav, da je ipak drugaciji i bolji. I jeste, ali sa tom razlikom sto tu svoju gorku pilulu manipulacije i zloupotrebljavanja svojih radnika, u mnostvo slatkog uvalja.
Dve godine, sto u danasnje vreme nije malo, mu maksimum od sebe dajem, kako znam i umem. Nikada se niti jednog postenog posla nisam plasila ni stidela, sve se moze. U fiksno odredjeno radno vreme, da. Poslednje dve godine su mi potpuna ludnica. Niko ne pita moze li se, sta, kako...mora se. I domacica izigravati, i Lolita, Vamp devojka, i pametna, i visprena, i spretna, i glupa, i cutljiva, i nasmejana, i uvek pri ruci...i prevedi, zavedi, dopremi, otpremi, donesi, prinesi, odnesi, otkucaj, posalji, donesi, sacekaj, isprati...listi kraja nema.
Sedim tako danas, besciljno i bez ikakvog zdravorazumskog razloga za to. Telefon ako je dva i po puta, za to vreme, zazvonio. Prikacena na net, u svakodnevnoj (a ne sporadicnoj i na tri dana) prepisci sa dragim mi ljudima... Zato li sedim i zato li me na poslu drzi ? To i od kuce mogu, bar je internet masovno rasprostranjen... Cista obest i izivljavanje. Kad on sam kod kuce nije, sto bih onda ja...sta i imam tamo traziti, ko li me pa ima docekati ? Dete vise nije malo, ih, pa sedam mu je vec, a i decak je, ne valja uz majku da je stalno... I cutim danas, gutam, trpim...a sve me na povracanje tera...pa dohvatim knjigu malo da citam, mp3 u usi stavim, misli da mi skrene. Pritisak koji ne prestaje. Osecaj krivice sto mi nad glavom, poput maca nekog visi, koji oterati ne mogu.
Svako jutro sa novom, vise ni sama ne znam odakle, prikupljenom snagom se budim i ustajem. Budi nasmejana, odvedi ga u vrtic. Budi nasmejana, otidji na posao, masku Harlekina stavi, sa sve cvrkutom prigodnim. Ne buni se, otrpi; nisi u poziciji da ih sve u majcinu... Pravi kombinacije u glavi - premostiti, isplatiti sve, kupiti, doneti, napraviti, pomoci... Kuci se vrati sa osmehom na licu, ma koliko umorna da si...detetu dobra majka budi, roditeljima dobra cerka budi...sebi...nekada u nekom zivotu... U jednom momentu, samo na trenutak, prokunem cak i moje sto me "pogresno" vaspitase da postenje i ispravan rad nemaju cenu...da, pomislim, svi danas po njemu gaze... I onda oni kao takvi i ne mogu razumeti ni moj posao ni radno vreme...misle da to volim, da mi prija, da mogu izmeniti "samo da to zelim"...zabluda li besmislenih; kao da to ne bih vec do sada...
A nije da nisam se trudila, pokusavala i pricala sa njim. Prosula se i sve mu otvoreno rekla... "Pa ja to nista nisam znao...", zaprepasceno ce... "oze, sve cemo srediti, nemoj nista da se brines...". Nedelju dana, pa sve opet po starom... "Je li, jel ja to cujem da ti odbijas da ostajes prekovremeno ?!?", posle nekog vremena me pita... Cuti, samo cuti; grizem se za usne, bar jednom jezik da mi brzi od pameti ne bude.
I gledam ga danas; odmoran sa puta dosao, dugo odsustvovao, pa sad da se odmah u masinu ubaci...i krene da mi se gomila...i vraca sve... Nije ni u novcu stvar; nema on tih para koje mogu moje protraceno i ,u nepovrat, izgubljeno vreme da vrati i plati. Sto me Zlato zove i kaze kako je odranih ruku i nosa, palo u vrticu na beton... Sad ga gledam, cela desna strana lica, ne samo nos...i ne samo ruke... Sto dan za danom prolazi, a on za kompjuterom vise sedi no sto se napolju il' sa decom igra; nema ko da ga povede; moji sve manje u mogucnosti su jos i za to...pored svih drugih obaveza koje oko njega imaju...
I sve se tako u krug vrti...iz dana u dan...posao koji preti da me potpuno zaokupi i slomi... I onda odem na intervju za neki drugi, gde me pitaju "...pa sto biste Vi odande isli, sta tamo pa fali ?". Urlala bih na sav glas, koliko mi je dosta svega !!!
I onda dodjem ovde - na MOJ blog, MOJE parce web-a, jer to ono i jeste...prospem sve iz glave, ma koliko konfuzno mi bilo...tome mi i sluzi; MOJ licni izduvni ventil... Sto i Niko kaze - sreca se ima sa kim podeliti, sigurno ne ovde gde, u poslednje vreme, svako malo se ceka ko ce kome virtuelni noz u ledja da zabode... Ne marim za to... Primitivnih, sitnih, prostih dusa bilo je i bice uvek i svuda, pogotovo i ovde...jos im i najpogodnije za siroko rasprostranjivanje...
I lakse mi je malo sad...pritisak koji polako popusta; ne nestaje, ali ne gusi toliko kao pre. Tek toliko da mogu osmeh na lice vratiti i pokusati detetu bar ostatak veceri lepim priciniti...
Ne mogu a da se ne zapitam, cime li ih toliko opcinjava...
