Čas kada je rekao da odlazi.. Mislila sam da će mi se krv zaustaviti, a srce prepući od bola.. Čak ni plakati nisam mogla, samo sam stajala pored njega i posmatrala ga..željela sam zapamtiti svaku njegovu boru, svaku nepravilnu crtu lica, svaki pokušaj da me ubjedi da će sve biti u redu. A ja sam već tada znala da nikad ništa više neće biti u redu. To je bio njegov bjedan pokušaj da mi objasni da nije sve tako crno i da nakon nekog vremena neću više ni razmišljati o nama.. ''Tako misliš?'', upitala sam ga hladno. On me je pogledao tako da se u tom momentu sve u meni slomilo, momenat u kojem je vrijeme za mene stalo. ''Da, tako mislim. Znaš da ću te ja zauvijek v...''. Ne, nisam mu dala da završi tu rečenicu, nisam dopustila da mi poslednji put kaže da me v.... Više nisam imala snage da ga slušam , a i nisam mogla dozvoliti bilo kome, pa čak ni njemu, da vidi da ja više ne živim, da je u meni sve umrlo..
Gledajući kako autobus odlazi..sve je otišlo..otišla je moja duša sa njim, a srce..srce se od tada zaključalo, a ključ bacilo tako daleko, da čak ni ja ne znam gdje je..
Od tada ja živim u prošlosti, hranim se sjećanjima, a đavo me načinje polako, otkida mi komadiće srca svaki dan, ne dopušta mi da zaboravim, da se oporavim od tog poraza..
Pokušala sam da se otrgnem iz njegovih kandži..sve sam uspomene na njega bacila, ništa više nemam sem sjećanja..kažnjavam sebe iz dana u dan, možda namjerno, a možda i sasvim slučajno.. Omča koju mi je stavio oko vrata ne da mi da pobjegnem, ne da mi da živim u miru, ne dopušta mi čak ni da se nadam..
DNO JE TAKO BLIZA NA KORAK ILI DVA, PORAZI U NIZU..MOJA SENKA-TO SAM JA..A ja se sad osjećam ovako: ''Osjećala se nekako čudno smirenom u tom azilu izgubjenih duša, među tim ljudima zaustavljenih života. Nekako čudno zaštićenom, kao u čauri van vremena i prostora.''
Još jedini spas pronalazim u knjigama, a svaka pročitana stranica opet i ponovo me vraća njemu..pa da li je to onda uopšte spas ili još jedna stepenica koja me vodi ka dnu?!
