Zlo je ako ne posluašamo savjest kad se javi! Nezadovoljstvo je kao zvijer, nemoćna kad se rodi, a strašna kad ojača.. Život je vrtoglavo brz: može u djeliću sekunde da nas baci s nebeskih visina u najdublje dubine pakla.. https://www.blogoye.me/angel666/ sr Fri, 17 Jul 2026 11:10:08 +0200 BlogOye! Umesto molitve rekla si o tom cu misliti sutra sa šminkom od gara, ko Skarlet O'Hara tvoj preslikan lik. I dugo plutala ko brodolomnik ka obali jutra nekad tišina zna prepasti dzina, kad ispusti krik.. Još jednu noć si izgurala sama Čehov je zaspao blaženim snom ni ne zna da je, orgijala tama pod prozorom.. Vetar je vežbao violončelo čežnjive skale u nedogled zora ti brižljivo pipnula celo negde u tebi je goreo led.. Princezo, javi se jos imam dzep u kom se hladni prsti zgreju.. posalji poruku da vidim jednom to pisamce na displeju sve mi nedostaje čuvam u damastu još kalup tvoga vrata.. Princezo, dosta je dve i po godine smo taoci inata šta ti je?!... Plima banalnosti tvoj svet zapljuskuje kao Atlantidu dok smrka bioskop, fali ti neko da napravi geg da ti za rođendan ispiše sonet na komšijskom zidu, i s bendom cigana pod tvojim prozorom utaba sneg.. Na podmetaču jos crtam tvoj profil suvišna pitanja izbegavam fintom ime ti ispišem u svakoj strofi nevidljivom tintom.. Pod mojom jelkom do proleća stoji jedino dar tebi namenjen zauvek fosil tvog struka postoji na mome dlanu okamenjen.. Princezo, javi se, neke se pobede dobijaju na juriš ne tvrdoglavi se priznajem javno da se genijalno duriš.. Opasno postaje na durske akorde se paučina hvata princezo,dosta je dve i po godine smo taoci inata.. Princezo,dosta je.. Sun, 01 Feb 2009 14:34:00 +0100 https://www.blogoye.me/angel666/57299/ ..prošlo je dosta vremena..ali ja sam još uvijek tamo..stojim kao ukopana..ne pomjeram se i mislim da ću zauvijek proživljavati taj momenat.. Čas kada je rekao da odlazi.. Mislila sam da će mi se krv zaustaviti, a srce prepući od bola.. Čak ni plakati nisam mogla, samo sam stajala pored njega i posmatrala ga..željela sam zapamtiti svaku njegovu boru, svaku nepravilnu crtu lica, svaki pokušaj da me ubjedi da će sve biti u redu. A ja sam već tada znala da nikad ništa više neće biti u redu. To je bio njegov bjedan pokušaj da mi objasni da nije sve tako crno i da nakon nekog vremena neću više ni razmišljati o nama.. ''Tako misliš?'', upitala sam ga hladno. On me je pogledao tako da se u tom momentu sve u meni slomilo, momenat u kojem je vrijeme za mene stalo. ''Da, tako mislim. Znaš da ću te ja zauvijek v...''. Ne, nisam mu dala da završi tu rečenicu, nisam dopustila da mi poslednji put kaže da me v.... Više nisam imala snage da ga slušam , a i nisam mogla dozvoliti bilo kome, pa čak ni njemu, da vidi da ja više ne živim, da je u meni sve umrlo.. Gledajući kako autobus odlazi..sve je otišlo..otišla je moja duša sa njim, a srce..srce se od tada zaključalo, a ključ bacilo tako daleko, da čak ni ja ne znam gdje je.. Od tada ja živim u prošlosti, hranim se sjećanjima, a đavo me načinje polako, otkida mi komadiće srca svaki dan, ne dopušta mi da zaboravim, da se oporavim od tog poraza.. Pokušala sam da se otrgnem iz njegovih kandži..sve sam uspomene na njega bacila, ništa više nemam sem sjećanja..kažnjavam sebe iz dana u dan, možda namjerno, a možda i sasvim slučajno.. Omča koju mi je stavio oko vrata ne da mi da pobjegnem, ne da mi da živim u miru, ne dopušta mi čak ni da se nadam..DNO JE TAKO BLIZA NA KORAK ILI DVA, PORAZI U NIZU..MOJA SENKA-TO SAM JA.. A ja se sad osjećam ovako: ''Osjećala se nekako čudno smirenom u tom azilu izgubjenih duša, među tim ljudima zaustavljenih života. Nekako čudno zaštićenom, kao u čauri van vremena i prostora.'' Još jedini spas pronalazim u knjigama, a svaka pročitana stranica opet i ponovo me vraća njemu..pa da li je to onda uopšte spas ili još jedna stepenica koja me vodi ka dnu?! Sun, 01 Feb 2009 23:07:00 +0100 https://www.blogoye.me/angel666/57292/ Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam... Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima... I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo... I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose... I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara... "Zauvek?", pitala je uplašeno... O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji... Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati? Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola? I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš... I zaplakaćeš, istog časa... I najzad shvatiti kako sam te voleo... Sun, 01 Feb 2009 01:15:00 +0100 https://www.blogoye.me/angel666/57266/