7.5.2010 - Zamrseno
U zamrsenim svakodnevnim kratkim dokolicarenjima, lencarenjima i samosazaljevanjima odbrojavam otkucaje vremena, tezinu bremena, teret pretezak a moj...haljina ima bola kroj i miris tvoj kada si odlazio, kada si gazio i nisi pazio da li pogled vredja, kada si okrenuo ledja i kada se izmedju nas pojavila neprebola medja. Mirise osecam u predvecerja neka tiha, izmedju dva stiha i dve rime, da se pohvalim nemam cime, osim da lazem.
Ja necu lazi ni obmane sarenih klikera sto se kotrljaju po mojim zeljama, po zguzvanim, proslosti i strasti posteljama, u uzdahu, dahu i predahu...necu iluziju radovanja u predgradjima moga samovanja. Necu dah tvoj na obrazu, niti mi treba pozuda sto odasvud vreba. necu mir, nemir mi ne treba, ni grc dok ispijam zedna istine vrc i kazem sebi da nikome nisam potrebna, nikome... ni tebi. Ovakva. Ovom tisinom opijena, traganjem umivena, mazena cemerom i jadom dok setam nevidljiva ovim gradom sto tvoje oblike ima i tvojim se osmehom smeje. Ne zelim da nas isto sunce greje, niti mi treba secanje nit' zaborav. Ja hocu, pa necu, ja palim svecu ; ti imas bol - ja neprebol.
Nisam dete, nisam ni zena, andjeo nisam nit' kurtizana. Ko sam ja, u povoje nedorecja povijana, zaboravljana, poklanjana, uzimana pa davana...daljinama, planinama, kupana u slutnjama, mirisana ljutnjama? Ko sam ja danas, za juce ne pitam dok strmim stazama vecno skitam. Nit' sa kim slovo sricem, nit' pevam, nit' naricem. Umem da cutim. Umem da krik ispustim pre nego sto ispustim dusu.
Nisam ni Aspasija ni Frina, nit' dobra, niti fina. Nisam Frina ni Aspasija, ja sam drugacija.
Drugacija toliko da lik svoj nemam, na kamenju golgote dremam, na poslednji put se spremam i kazem sebi, kad ne mogu tebi, da kraj je dosao moj i niceg vise nema osim stradanja i bezglavog padanja u zaborav.
|
