E, moj Arcibalde, dobri moj...slusala sam te uvek, cula te nisam...ili bar...retko. Znao si, znao si a ja sam bila gluva. Uvek sam osmeh trazila tvoj kada si , divno moje zrnce razuma, znacajno odmahivao glavom mrsteci se. Sta ti znas, mislila sam, smejala se onako seretski, u sebi...ne znas ti sta je ljubav. a znao si...ti si znao... sta nije ljubav. Znao si sta su zablude, sta je iluzija i strah od samoce, znao si sta je bol i da me na kraju puta ceka...bol koja razara, a ja se pravim jaka i ne placem pred tobom.
Dzaba tvoji stihovi, glavo luda....cujem te...pricaj slobodno...sta ces sad sa svom tom romantikom, pitas me sjajnog oka. Places umesto mene? Nemoj, dobri moj Arcibalde, nije vredno...
Budi tu... kupicu ti jos jednu kravatu... dobroto moja. Budi tu, hajde da opet cutimo zajedno, plisani moj medo.
Sta ja znam?
Znam da volim.
Sta ne znam?
Ne znam da obuzdam ljubomoru.
Sta nikako ne bih smela?
Ne bih smela da zakoracim u posesivnost.
Zasto ako ovo znam...ipak nista ne znam.
Ljubav nek' traje, ovakva kakva je nasa...pomirenja...sjaj...radost...ljubav.
Danas u 15.07 dodje...Ne bih da pametujem kako sam osecala, znala, prepoznavala "male signale" a pravila se luda. Sve i da nisam (a jesam) dosao bi kraj.
Dve godine i sad... Razmislicu sta cu sad.
Suza nema.
Gusenja nema.
Jada nema.
Praznina. Mracna. Beskrajna. Po mom bicu krojena i skrojena.
Postojim.
Disem.
Misljah, svega toga nece biti, tada kad...ali ja nisam mislila na kraj, ja sam bila srecna, ja sam htela da budem srecna, ja sam imala...ili nisam, ne znam...taj sekund srece.
Praznina...
"Ma, zaboravi. Ziva sam. Ne bih sebi da baksuziram"
Ne mogu vise da verujem, ne da ne mogu nego ne verujem u prazne price, smesna objasnjenja, neizrecena izvinjenja...Tako je - kako je... a svodi se na malocas napisan ... kraj ...
Otvorila sam oci i ugledala tvoj lik kako moim mislima luta, onako blago nasmesen, vise Mrgudenko nego Smesko, ali bas takvog te...bas te...Da, drago mi je da ti se ideja dopala i da cemo uspeti nas dvoje da uskocimo u pricu i napisemo onako kako je bilo. Da je bilo, vala je bilo.
Sad smo dvoje koje imaju jedno drugo, za dobro, zlo, za smeh i suze, za setnju po dalekim proplancima, za splavarenje Drinom, Limom, nas dvoje i nasa brvnara na Tari, koja ceka dva putnika ...Tara je vec nesto drugo...cudno divna prica za sebe...Nekom drugom prilikom, naravno...
Imamo ga i onda kada mislim da ga nemamo, taj nas trenutak koji tako vesto u slavlje pretvaramo. Umes da me iznenadis, da zablistam srecna, jos kako umes. Cudo moje, koliko puta rekoh, a mislim opet, nije dovoljno, a znam, nije ni potrebno reci kada se oseca tako silno, tako jako ova ljubav koju u nedrima gajimo, cuvamo od vetrova ucmalosti, svakodnevice, od obicnosti, neobicni i dobri andjele moj.
Malo reci postoji, malo takvih kojima bih ti pesme pisala i malo boja radosti kojima bih tvoj portret slikala. Malo je vremena, imamo ga taman toliko da se u vecnost pretvorimo i ljubimo negde na nasem oblaku, imamo vremena za susret u ponoc pod nasom svetiljkom i pod kapima kise koju oboje volimo samo kada smo zajedno.
Hej, Cudo moje, pozdravi Martina, ja cu Dzoa.
Mi imamo nas. Da...
Bas mi je dosta. Sve sam zagonetke odavno resila, tek pravim se da ne vidim, a odavno mi je sve jasno. Igracka odbacena u neki ugao sobe da ceka da je se decacic seti, ako se seti.
Od ljubavi do ljubavi je samo ljubav.
Ne lazem i ne tesim sebe. Znam da ne postoji gumica koja brise nase dane, godine...znam, ali izmislicu je jednoga dana.
Znas da znam. Tako dobro znas.
Danas ne mogu, danas ne umem da mislim...kao blagi odbljesak nekog davnog juce, javis mi se kroz tesku koprenu straha danasnjeg. Ne osecam poljupce, dah topline, glas miline, nit' dodir ceznje. Osecam te, tako dalekog, nestvarnog, vapim da mi pomognes, ne cujes me. Niko ne cuje moj krik. Mozda nebo koje se zatamnilo da li zaista ili moje oci tako vide, ne znam. Tu si, a nisi tu. Ima te, pa te opet digo nema u uglovima mojih uplasenih misli. Postojis znam, u danasnjem nepostojanju mom. Negde si sakriven i znam da ne mogu da tragam, da moci vise nemam. Pokazi se...izadji na svetlost snage koju ces mi, mozda doneti. Saslusaj me...samo slusaj i cuti...danas je tako najbolje.
Bas tako rekosmo, umalo se ne zarekosmo ( oprezno sa zakletvama ) i ja osecam to. Osecam nesto izmedju radosti, srece, opijenosti i neke iskonske tuge kojoj ne mogu na izvoriste doci. Ma koliko trazila, koliko neprohodnih staza pregazila ja joj do izvora ne mogu...imam li snage, imam li hrabrosti...ne znam. Ja sam...digresija mala...zasto uglavnom recenice pocinjem ovako..."Ja sam..." verovatno u psihologiji to nesto znaci, ali ja tu nauku ne poznajem, ne bih da nagadjam. Ne bih danas ni da se svadjam sa sobom. Danas bih da lebdim negde gde si ti, da me ima sa tobom vidjivo-nevidljiva da sam, snagu da ti ulijem ako zatreba, poljubac nezni da spustim na tvoj dlan tek...volela bih da se privijem uz tvoje skute i ostanem tako, kao lahor upletena medju tvojim prstima da trajem...bar danas. Ako sam smusena u svemu, ne zameri, rekla sam ti u trenucima istine da ja ne umem drugacije. Umem da se potpuno predam, da primam potpuno ljubav . Prava ? Koja je "neprava", lazna il' manje vazna, ne znam...to onda ljubav nije. Nesto se uvek krije ako postoji ijedno malo "ali"...necu igru skrivanja, pauza izmedju dve reci, necu nikakvu igru, ja sam za otvorenih dusa sapate i nista mi vise nije vazno. Da li je ikada i bilo? Pod koju se strehu maleno vrapce skrilo i gnezdo svilo da ostane i postane ptica?
Jesam li ja ptica ili sam njen odraz u krhotinama polomljenog ogledala? Ne trazim godine nesrece koje razbijeno ogledalo donosi...neka njih...ako su krenule stici ce, mozda jednom zaluaju...nadam se da hoce.
U potonjim tugovankama ja isplakah sve svoje godine nevoljenja. U buducim danima samo bih htela da imam mir pokraj tebe, tu, ususkana u tvom narucju da ljubim, da trajemo onoliko koliko traje neprolaz.
Moze li se tako?
Mozemo li mi? Mi, koji imamo nas...mozemo.
Gledam te, gledam tvoja ledja tako snazna, tako glatka, tako moja, dok u krevetu povlacim poslednji dim cigarete.
Volim te, necujno govorim, osmehujem se i cekam te da dodjes.
Boze, koliko te samo volim, Cudo moje, misli su mi ispunjene tobom, telo ispunjeno, prepunjeno ogromnom zeljom a dusa...dusa te voli. Ne pomeras se dok nesto uporno pokusavas da odradis na kompjuteru, kroz zube sipas psovke, psujes servere i sebe i okreces se da me pogledas i namignes.
Hocemo li partiju jamba-pitas i oboje se smejemo onako sasvo. Imamo mi nase sifre i nase reci za nase male tajne.
Necemo, kazem-izgubila sam kockice.
Pretis mi seretski, okrecuci se da nastavis posao. uzimam knjigu pokusavajuci da se koncentrisem na redove koje citam, ali ne ide. Ne da ne ide, no bas nista ne razumem. razumem samo govor sopstvenog tela. Mog. Tvog.
Psujem i ja pomalo svu tu skalameriju...prizivajuci te...Znam, necu cekati dugo.
Hej, Cudo moje...cudesno...volim te.
Napisala sam ovu pesmu igrajuci se u jednoj od poetskih radionica ( pesma na osnovu cetiri zadate reci ). Evo pesme...
U snu
Jedne od onih noci kada se sve sme
cak i snovi postaju stvarnost i sad
usnih takav poput kakve pesme,
sirotica sam sto zakoraci u velik grad.
Ni traga od seljancice kojoj su suze
kvasile lice. Postadoh mocna hetera
slavna. Setah blazena poput muze
ulicama Rima. Slasna sam vecera
svima kojima sofisticirana kurtizana
krade dragoceni deo dana i krade
trenutke ocaja, poklanja deo sjaja.
Niko ne vidi nehaj u mojim pokretima
samo zelja im slasna telom kola.
Dolazim i odlazim u mocnim naletima
ostavljajuci za sobom stope bola.
Jesam li Aspasija il' Frina, na znam
jer san je to. Plamen je i tako vreo
da pozeleh da se uistinu cela dam.
Budjenje dozva moj andjeo cuvar.
Doslo mi je da lutam, da odem nekud daleko od ovog grada, od ljudi, tamo gde se zivot budi i tece, negde gde je lepo vece, lepse od veceri poput ove koja me baca u okove i reze, koja me veze i sputava, a nista bas ne resava.
Puna sam nedoumica i pun mi je "kufer" slatkorecivosti, ruznih novosti, pakosti i zluradog smeha. Na ivici sopstvenog greha hodam, ja nemam tajnu kome da odam do pticama. One me cuju i meni hrle, one bi sa mnom da se grle i znaju lepu rec da mi kazu, one mi pomazu. Naucila sam jezik nemusti i pricam sa travama, sarenim leptirima i ljubim listove za cije boje ne tazim kistove. Ja sanjam ociju otvorenih i napred bih nekud, a ne znam kojom stazom da podjem, do sebe da dodjem, da se pronadjem u ovom bespucu. Hocu od perja jednu kucu i prozore u slobodu sto vode. Ja zelim povetarac u kosi i neznost koja me nosi a ja joj se predajem, hocu zvuke srece da cujem i trajem dok nestajem..
Zelja je malih toliko puno, a nijedna se ne ispunjava ili je ova luda glava da gubi svikla, na poraze navikla pa u svojoj osami dvorac cuda gradi, kad ne zna sta pametno da uradi. U trazenju zivota sati lagano klize, i majusna zrna oticu na cudnom pescanom satu, ja hocu kavez, ako mora nek' bude u zlatu...u zlatu neznih pogleda i zvucima pobeda ove duse koju bi da ruse, ali ja ne dam ...ja necu lako da se predam.
Lutam jos...
Tu sam. U svom domu, Tamo gde sam oduvek pripadala. U nesnalazenju sam se pogubila, ali evo me...u narucju misli ...onih srecnih, onih zbunjenih, kovrdzavih i lepih...i ruznih, a tako ih je puno....
Evo, jos par sati i kraj je ovog dana u kome sam sva zbrkana, nekako bas sebi teska. Znam sta je, ali znam takodje da je to neminovnost i da tako mora. Tuga se uvukla u moje oko . Placem, pa ne placem Mislim, pa ne mislim. Trajem ja tako, ko zna koliko i ne zalim se. Tako je-kako je. Moji su dani i noci moje, ponekad prazne i nistavne i ja tada u cutanju svom i nekoj tisini koju samo ja cujem, pronalazim izlaz iz lavirinta sopstvenih odluka. Nije to pitanje ljubavi, to se ne postavlja. Ubije lagano, taj osecaj da mi nijedan praznik, nijedna proslava, godisnji odmor ne pripada, da sam deo carolije i ukradenih trenutaka. Lepih. Nasih.
Cemu onda ova suza?
Da potvrdi ili opovrgne ovo sto osecam.
"Ludo", kao da mi kaze, sama si birala svoj put. Imas ljubav onakvu kakvu si zelela, coveka koga volis, vi ste se sretali u prethodnim zivotima, da bi se i u ovome sreli. Budi srecna, kao da mi kaze. Suza je iskrena, nikada ne laze, nikada ne petlja i muti, osim kada mi pogled, kao sada zamuti pa n evidim nista osim samovanja i camovanja ovim danima koje bih rado precrtala iz svih mojih kalendara radovanja i srece. Tu su da opomenu, da me izlude, da misao mi turobnu ponude, da slude, da pogube i nacisto me izgube. Jaka sam ja, tesim se i kazem da ipak ima malo ovih trenutaka, naspram srece koju mi imamo i nasih carolija vrednih ovih nasih zivota. tada je divota i tada milina i osmeh mi sa lica ne silazi, kada mi nasmejan prilazi i kaze...Nije vazno sta kaze, vazno je da ne laze i da voli. A voli.Osecam to. Uhh teku reci kao bujica kada nezadrzivo krene, misao me moja uvek prene i zaplet je i rasplet moj i pobeda i ljuti boj. e, necu da se predam, ja istini u oci gledam i znam. Ovo je sudbina.
Jos malo, pa imas rodjendan, a ja sam daleko od tebe. Ostaju samo ove zelje koje ti saljem mislima i ova ceznja koja razara. Ostaje tvoj osmeh kojim si me veceras docekao i ispratio, ostaje moje cekanje ponoci da ti cujem glas i kazem sve ono stvo vec znas, sto osecas. Ispunjena sam ovom ljubavlju, a opet, prazno je mesto pokraj mene u nasem krevetu. Ti si pored nje i budis se kraj nje i njoj ( koju ne mrzim, zasto bih ) pozelis dobro jutro.
Pomisao na vasa tela ubija lagano, ali hrabrim se da moram da izdrzim, ja hocu sve da izdrzim jer mi nismo odavde, mi smo se, ljubavi moja, sretali u prethodnim zivotima i jednom se zaustavili jedno kraj drugog, pruzili ruke, isprepletali prste, pogledom u pogled zaronili i ostali i postali jedno.
Vredelo je svih ovih godina cekati i docekati tebe koga volim ovom dusom, najcistije i najiskrenije. Vredelo je i vredi svaki tren sa tobom proveden u smehu, u suzi, u samo nasim rceima, tajnim siframa, vredelo je sa tobom popeti se na nebo i odabrati nas oblak na kojem se sacekujemo i volimo najneznije.
Reci da volim, malo je, rci da te osecam malo je. Moja si vasiona i moj dah si ti.
Ljubavi, srecan ti rodjendan. Neka te staze vode putem koji sam biras i neka ti na svakom raskrscu, putokaz moje ljubavi pokaze pravi put, put srece.
Hej...volim te veliki moj decace...sta je broj 52...tek broj, zar ne?
sanjaj nas san , san koji prethodi divnom, svecanom, tvom danu.
Povedi me na nas oblak . Idemo...
Slovenska uvek i svuda...ali mozda moze i ovako, bas mi se dopada.
Hetera....Hm...
Kompliment izrecen na cudno lep nacin. Zahvalila sam i prihvatila . XETEPA ili HETERA ...XxEeTtEePpAa
