Prastanja
Ribizle vise nikada nece roditi
nit' cu ih usnama slasno kusati.
Kap ce me crvenog lako voditi
ostrvu gde cu u osami prastati.
Pretvoricu se u list i padati
u bezdan starih stranputica,
nicem se vise necu nadati
zaboravicu svih grubosti lica.
Oprosticu dalekoj, ostroj steni
sto me je zvala da joj se klanjam
dok sam puzala kroz krs kameni
od sveta zla da se sklanjam.
Prastam pucini, talasu svakom
u zagrljaj sto htede da me uzme.
Bosa sam hodila, pracena zrakom
svetlosti, sto brisase moje suze.
U molitvu cu slomljena da udjem
sklapajuc' ruke, moleci Boga
da oprost pokloni udarcu tudjem
sto strasan dodje do srca moga.
