Vrisak tisine
Glava teska kao stena, u njoj kosmar
svoje zastave vije. Ne pita vise
cije je ono zvono sto joj dusom dise.
Trag prstiju na bledom licu, jos jedan samar
zivota.
Zasto se mladost u misli vraca, da boli
ili da seca, nevazno sve je postalo praznina.
Iscupano srce zar ume da voli
kao nekada il' dusom vristi tisina.
Odbegla strast jos ponekad glasno zacvili
u telu starackom, mlitavom, pustom.
Praznina i beznadje dugo su se trazili
dok kisa je lila nad camotinjom gustom
u njenom danu koji je mirisao na kraj.
Pošalji komentar