U krosnji cekanja
Kao nemirna krosnja drveta
tebi sam se rado davala,
olujom svojom nazivala
nocima dozivala,
u samocu se okivala
cekala
plakala
niti od beznadja tkala
samo jedno nisam znala.
Tudja si jedra na pucini
milovao,
u uragan se pretvarao
druge si sprudove trazio
u laz se zlokobnu pretvarao
dok si sliku istine
stvarao.
Slikao si bojama prevare
ziveo u notama izdaje
naucio me da nema predaje
a sam se predavao.
Predavao
dalekim zvezdama vrelijim,
strastima rasnim, zrelijim-
dok sam u kutku svoje vasione
sanjala nasih zelja potope,
pokorno te cekala
poput Penelope.
Pošalji komentar