Kako se klovnovi smeju
Osluskujem
zvuk cudnih, lelujevih
koraka
po plocniku izgubljene
svetlosti.
Pokusavam da cujem
necujno,
hocu da vidim trag nevidog
i osmeh tuznog klovna
koji gazi zurno.
U tamu ili spasenje
kao da je vazno.
Na dno
ili iz pepela u neke cudne
visine
kojima vrhove
pogledom ne ume da
obgrli.
Magla decembarske veceri
kisa
il' trun otkopanih
prokletstava
ne reci mi,
ionako je sve lazno.
Kaldrma je mokra -
rasplakali se
bivsi
paperjasti oblaci jedne ljubavi.
Krecem i ja.
Koraci jaukom govore
ja ih ne cujem.
Ko je mom koraku
obukao
crvenu haljinu tuge
kao da na maskembal ruganja
stupa.
Postoji li iko
ko ce ovaj jad da iz srca cupa
ili da stanem i poklonim
sebe decembru
tebe zaboravu.
Da legnem na promrzlu travu,
na neko zaledjeno deblo
polozim glavu
i odsanjam san
beskucnika.
Kada se klovnovi smeju
cije li srce greju
u cijem placu koracaju
kao po macu
nesrece.
Vratite mi mog tuznog klovna
hocu da ga zagrlim
poljubim nezno,
sudite mi -
prihvatam neizbezno.
Kada klovnovi placu
kaldrma suzama dise,
na pocetku
korak je slican zvuku jadanja
kasnije
sve je tiho, jos tise -
tise od umiranja.
Pošalji komentar