Hleb i krv
Ukrala sam maleno, srebrno sito ovoj noci
da prosejem bljestavih zvezda roj.
Mozda cu najzada uspeti, mozda moci
da ih u brasno umesam i napravim hleb moj.
U mlin stari mlinaru da ga naocitom odnesem
uvijenog u maramu sarenih nesanica.
Iz mlina nevestih sanja poletela jesen
poput jata preplasenih, promrzlih ptica.
Ne zelim vazduh, ni zemlju ( neka je rodna )
da disem i korakom svojim gazim-
na dlanu mi kapi cemera i voda
zamirisana tamjanom. Jos uvek pazim
na pozutele listove proslih stradanja
istrgnute iz moje knjige vecnog jadanja.
Bistrim okom noc me ugledala, slomila,
krosnja me nad placnim jezerom udomila.
Ambis se smesi, hrabro sam letela
pomirenu sa sudbinom tama me otela.
Pošalji komentar