...volim kad tiho u smiraj dana ti snovi tvoji razuzdani, smeli mirnog i spokojnog ociju snenih umornog od lutanja vrate te meni...

1.8.2010

Juzno od granice, zapadno od sunca

Secam se prvog citanja Necojebivog.
Nezaboravno.
Secam se njegovog propagiranja Murakamija i mog neumornog iscitavanja istog.
Nije mi lego.
Koliko god mi ta kultura bila zanimljiva, toliko mi je taj narod odbojan.
Azijati. Neshvatljivi i tako daleki.
Mozda Haruki Murakami nije azijat, ali mi nije lego.
Jedna knjiga za drugom, jedan pokusaj za drugim, dekoncentracija, nedostatak paznje, nezanimljivost, neshvatljivost i neka neprivlacna vremena.
Citati dece od 12 godina - pa kako?
Shimamoto: " Kad prodje izvesno vreme neke se stvari scvrsnu. Kao cement u kofi. A kada se to desi vise nema natrag - vise nista ne mozemo da promenimo. "
Moji zivotni stavovi su drugaciji - ako se cement scvrsne u kofi, kupicu farbu i isarati ga najlepsim bojama, uzecu kredu i nacrtacu smajli, iseci cu kofu i posmatrati oblik, traziti smisao i nalik nekom cvetu, zivotinji, obliku koji svojom zanimljivoscu skrece paznju! Kako nista....
Volela sam da citam Necojebivog.
Ne znam ni gde je nestao, ni kada, ni zasto.
Predpostavljam da je nedostatak inspiracije ucinio svoje.
Svaki bloger dotakne  trenutak u kome  mora sebi da prizna svu besmislenost prosipanja reci koje otkrivaju delice nas. Delice, zatrpane komplikovanoscu zivota, nasih zivotnih izbora i nametnutih normi.
Nedostaje mi taj Necojebivi.
On je moja jedina neispunjena zelja.
Jedini glas koji se pripojio bubnoj opni i  nekako cudno, ostao tu kao priraslina.
Jedina seksualnost koju nisam uspela da probam.
Zajebano je kad osetis tu kolicinu seksualnosti koja u kombinaciji sa inteligencijom i manirima cini Neodoljivost...tudju Neodoljivost.

Elem, nije ovo prica o Necojebivom, jos manje o Murakamiju.
Nesto mi tako doslo da pomenem dragu osobu i nesvarenog pisca.
Jedan sasvim treci lik mi u glavi danas.
Lik koji je uspeo da ispliva iznad nepojmivo jake emocije prema Jednom i ogromne tuge zbog preranog odlaska Drugog.
Ne osecam potrebu da pisem o tome, ali osecam duznost da pomenem.
Nekako se samoj sebi cinim vecim covekom ako uspem da priznam cinjenicu da osim mucnine, ne osecam ama bas nista drugo prema preranom odlasku jednog Coveka.
Nisam znala ni da je bolovao, ali sam predpostavljala da ce prerano napustiti ovaj svet. Splet losih navika, lose srece i puno stresa. Steta. Tuga. Neminovnost.
Kazu da je teze onima koji ostanu.
Nikada necemo moci da se uverimo u to, zar ne?
Zivot prepun paradoksa.

Onaj o kome pricam je Godinama je prisutan u mom virtuelnom svetu.
Jednostavno je tu.
Dodje mi s vremena na vreme ( ranije ) i prozborimo par reci. Onda naidje period kada pricamo svakodnevno, pa je bio period kada mi je na skypu pevao i igrao, smejao se, pravio face i posmatrao me. Jos tada mu je kamera bila losa i projektovala samo mutnu sliku muskarca cije se oci ne vide, usne naziru a osmeh oseca. Ludak. Jedan lepi ludak.
Bio mi je misterija. Znate ono kad imate osecaj da neko nesto krije, ali ne znate sta. Nemate ideju STA bi to moglo da bude. Mozgate i prevrcete po glavi razne scenarije necijeg zivota, ali nista se ne uklapa u osmeh koji ocarava. Zna on kakav osmeh ima, valjda se zato i cesto smeje. Njegova je tvrdnja da je karakterno pozitivan pa se zato stalno smeje. Probleme ne deli sa drugima. Krije ih ko zmija noge, kaze, njegovi su, imaju drugi dosta svojih problema. Vesto obrce ozbiljnost u neozbiljnost, izbegava vesto priliv ili izliv bilo kakvih emocija, cuti svoje tuge i ublazava tudje.
Ne znam kako bih danasnje jutro pregurala bez njega.
Pojavio se kad mi je najvise trebao a nisam mu se nadala.
Nisam cak ni bila svesna potrebe za Njim.
Odvikla sam se ovisnosti od bilo cijih reci, bilo kog fonta, bilo koje koncepcije koja bi mogla da lazira neko osecanje prekopotrebno tog trenutka, u toj dimenziji. Odvikla sam se od virtuelnih zavrzlama, flertovanja, igri i grica zavodjenja, komplikovanih dijaloga koji znaju da omadjijaju um dovoljno dugo kao anestezija. Ukoce te u nekom vremenu, paralisu te u jednoj sasvim drugacijoj dimenziji i namame da se prepustis.
Rechi.
Tako mocne, a ipak tako nemocne pred pogledima.

I pozelim da zavolim.
Pozelim da se zaljubim u Zabranjenost.
Pozelim da osetim, da vidim, da opipam, da spoznam!
Pozelim bliskost od koje se jos uvek oporavljam.
Pozelim cak i bol kojoj sam naucila da se suprotstavljam.
Pozelim mastovitost njegovog uma i tragicnost suocavanja sa neostvarivim.
Pozelim da se prepustim nepoznatim rukama.
Pozelim da ukus bude dovoljno mirisljav i slatkast, pozelim da izgubim rezon i razum i dodir sa stvarnoscu; pozelim da plutam izmedju njegovih redova.
Pozelim da je savrsen, da me zavede, iskoristi i odbaci, a ja bih onda mesecima pisala o carobnosti tog iskoriscavanja!
Pozelim da je dovoljno Jak i Neodoljiv, da je dovoljno sarmantan i Neosvojiv, da poludim!
Pozelim da izvuce iz mene sve one lososti koje smisaono koristim i svesno doziram...

Kapiras?

Pozelim da me totalno sludis...

Jer jedino sludjena, osecam da sam ziva...

20.10.2009

Trenutak

Trenutak u kome se ne osecam ni kao Proslost, ni kao Proslost2 Proslosti, ni kao Hidrogen koji zbori toliko mudrosti namenski iritirajuci zavidne crnke, niti kao neko ko ima bilo cime da odzvoni Alert ovom matriksu, niti kao Seherezada koja je u hiljadu i jednoj noci shvatila da je ponekad borba uzaludna a ljubav precenjena...
Trenutak u kome zelim Sebe golu da stavim kao background ovog texta, izvijena u luku pored nekog izvora toplote, cvrstih grudi i zategnutog dupeta, kukova visoko izdignutih ka smislu svoga postojanja.
Trenutak u kome zelim da priznam sebi sve ono sto ne mogu, ne umem ili ne zelim. Sve one sitne lazi koje koristimo da obmanemo sujetu i prividno je zavaramo. Sve one fantazije zelim da demantujem i uramljena surovom realnoscu da se predstavim svima onima koji ocekuju ili su ocekivali Vise i Bolje i Iskrenije!
Jer ovde, u ovom matriksu, samo iskrenost ili pak  apsolutna izmisljotina upakovana u lep font i satkana od probranih reci pokupljenih po jeftinim knjigama, ljubavnim romanima i spanskim sapunicama, mogu da se prihvate i shvate.
Secam se jednog bloga na kome je Domacin pricao svoja iskustva sa zenama. Secam se jos uvek  sa koliko iskrenosti, na opste zgrazavanje muskaraca i odusevljenje zena, je degradirao sopstvenu licnost u odnosu sa svojom vencanom zenom i sa koliko elana je izdizao svoju sujetu i tastinu, svoj britki Um i jedinstvenu emociju.
Trenutak u kome je opisan povratak iz prevare i ulazak u bracnu postelju u kojoj ga je cekala Njegova zena, topla i snena uvek spremna da mu se da. Secam se opisa koji je napokon objasnio jedan sasvim mali delic muskog mozga :  "...a onda sam joj rasrio noge i utonuo sam u poznatost koja mi je tog trenutka bila prekopotrebna..."...Koliko muskaraca prizna sebi da je zena nista do luka u kojoj bace sidro, glavna stanica u kojoj odmaraju vozila koja su presla dug put, napusteni peron uglancanih shina koji je otvoren samo za umorne putnike namernike.
Trenutak u kome pronalazim sebe u tekstovima raznih ljudi, cudnih psiholoskih sklopova koji neskriveno obelodanjuju svoje mane i velicaju svoje vrline kroz, misle oni, neprimetne stilske figure izandjanih citata...
Trenutak u kome pronalazim inspiraciju da malo budem ONO sto stvarno Jesam.
Trenutak u kome postajem Dodir, prekopotrebna svima zeljnih dodira.
Trenutak u kome shvatam Koliko sam Njegova?
Trenutak nepobitne istine....
...ili trenutak uzdizanja lazi...

" Lutanje, lutanje,

zavodljivo saputanje,

zudnja sto te zove da pleses,

da letis,

da slobodan budes,

trazis i umes,

nadjes, razumes

i moju zedj savladas..."

etc....etc....etc.... to be continued ...