NedodjijaBB - More

28.4.2009 - More

More je pevalo, igrajuci se sa stenama i peskom. Povlachilo se nekud i ponovo mu se vracalo. Gledao je kako sunce odlazi na spavanje, kako lagano tone i ushushkava se u postelju uzburkanog mora. Duga seda kosa, i duga bela brada su pechat koje je vreme ostavilo na njega. Duboko urezane bore na licu su pokazivale duboko urezanu patnju u njegovom srcu. A ochi boje najlepshih zelenih shuma su zrachile nekom dechachkom toplinom. Poluotvorene ochi jer se plashio ljudi, krio se od njihovih pogleda... Gledao je u more isto kao i pre mnogo godina kada je sa suzom u ochima sunce ispracao na pochinak. Osetio je tugu koja od tog dana nikada nije prestajala da postoji, i tople suze kako se slivaju niz staro lice. Ponovo je bio mlad ali ga zestoki kashalj i bol u srcu trgnu i potseti ga da njegov sveca polako dogoreva, plamen samo shto se nije ugasio. Ovo mu je mozda posledji zalazak sunca, zato tako dechachki odushevljen tim prizorom uziva u njemu. I nekako uvek kada se seti mladosti javi mu se njen lik. Pored svih uspomena koje polako blede, njen lik je duboko urezan u njegovom secanju. Crne oci, andjeoski pogled, bol. Sve je to u njegovom srcu, sve je to ona. Josh se seca poslednjih njenih rechi, pogleda. Oseca oshtricu koja probada njegovo srce kada mu kaze da postoji drugi. Oseca bes koji je tada osecao, prema njemu, ljubavi, zivotu... I besan, razocharan potrazio je zaborav daleko, na ovoj obali... Ali mu more svakim novim talasom donosi nju, osvezava pamcenje. Vesti iz rodnog mesta ne dobija, vecina prijatelja je negde gore na nebu, jedino shto zna o njoj da se vratila njemu. Da je negde tamo srecna sa puno dece i unuchadi. Da od njega u njenom srcu ne postoji ni trag. Ne zali, on ne zali... Ne zali za svojim zivotom, ne zali jer mu bog nije dao srecu, vec tugu. Mozda u nekom sledecem zivotu, ili mozda ne? Mozda me ona negde gore cheka sa ljubavlju u srcu i rashirenim rukama? Mozda ce mi nebo dozvoliti da zajendo sa njom dochekam zalazak sunca? Gleda u sunce kako polako tone, i iza sebe chuje nechiji glas. Okrece se i vidi nju. U leprshavoj haljini smeje se, rashirenim rukama prilazi ka njemu. Nema njegove sede brade, nema bora. Grli je, lebdi. Oseca njen dodir, njegovo srce nema rana, kuca kao pre. Suze naviru na njegove ochi, plache od srece... Zajedno sede i posmatraju suce. I dok more gori gori i njegovo srce... Sunce ga je uljushkavalo u postelju mora... Dok je jutro dolazilo i palilo more svojim zracima talasi su milovali bezivotno telo sedog choveka na obali. Njegove ruke su bile skrshtene kao da nekog grli a na njegovom licu je bio osmeh. I more i dalje peva i igra se sa stenama. Nekud odlazi i ponovo se vraca...

Pošalji komentar! :: Obavesti prijatelja!

19:21 - 28.4.2009