Kazem ja tako, bas me briga za sve... uhvatim sebe da ponekad tako i mislim, al' samo na tren.
Hocu da uzivam u ovoj bas hladnoj, ali nekako lepoj, zimskoj veceri. Zaboravicu, na trenutak sve probleme, slusacu meni dragu muziku, pisati neke moje male, sarene ili sive stihove, ali...neka ove veceri svaki stih odise lepotom, sarenilom, srecom. Ko kaze da ja to ne mogu?
Pitam se, da li je sasvim ok pisati ovako iskreno i otvarati dusu na blogu...ma, cesto se ja to pitam, pa nastavljam. Takva sam...sta cu?
Sta bih sada volela?
Iskreno?
Volela bih da setam pored moje reke i osluskujem zov daljine. Volela bih da se nadjem pod svetloscu ulicnih svetiljki, kao nekada, u mladosti, kada mi je to bilo tako romanticno, ruka u ruci, prsti isprepletani u dzepu jednog "djubretarca"...Zasto su svi zaljubljeni parovi isli na pristaniste, sedeli na klupama u mraku?
Ne znam, no nisam ni ja bila imuna na to. Stare, skoro polomljene klupe, ali kome je to tada smetalo? Nama, mladima, nama koji smo jos uvek verovali u vecnu ljubav, nama nije.
Eh...mladosti moja...
Pošalji komentar
Komentari:Nije smetala ni hladnoća metalne ograde ofarbane u plavo koja nam je žuljala laktove dok smo "setno" posmatrali talasanje Dunava... 
heheh fino. najvise volim kad neko pise "iz momenta".
Poslao
alwayschild
u 23:48, 30.1.2011 | Link | |
Wolfy...zamisli one zime i reku...bas nista nije smetalo...sve je bilo tako lepo.. Danas "kostobolja"...ubija 
Alwayschild hvala 
Nekad sam igrao fudbal sa društvom, noću, kraj crkve na -20 ...
Joj...mladost-ludost, sta drugo da kazem
Da, sad kad je prošla mladost, ostala je ludost...
Neka ludosti... ne smeta