Konacno, kazem...do sledeceg leta i novih vrucina. Sada bih da hodam po kisi, da mi kapi umiju lice i da se pomesaju sa kojom suzicom, ako je bude. Uvek bude suza. Znam.
Odlucila sam da prohvatim ovaj zivot ovakvim kakav je i da ga istinski, ali bas istinski zivim. Sta bude - bice. Sudbina ima svoj put paralelan sa mojim. Jednom...ali ne zelim ni da mislim...Klonicu se teskih i turobnih misli, oslonicu se na svoj, davno zatureni smisao za humor, oslonicu se na svoje osmehe i ovo malo snage koju cu nekom carolijom pretvoriti u snagu uragana. Ja znam...izdrzacu. Ja znam. Jaka sam bila nekada, bicu opet. Jedino mi taj put preostaje. Nada postoji, iako umire poslednja...umire. Necu ni o tome da razmisljam.
Uzivam u lepoti ove avgustovske veceri, sama kao i uvek, u tami sobe, pod svetloscu koja dopire sa stare stolne lampe. Boze, koliko je ona gradova promenila, koliko puta se selila sa mnom...tu je sad, da mi osvetli ovo vece i osvetli svaku misao.
Znam. Bice sve u redu. Bice dobro.
Znam. Od sad sarenilom bojim svoje trenutke. Izbacujem sivilo zauvek.
