Ako smo imali različite zanimacije tokom maja meseca, a skoro sve su bile izbornog tipa ( prvi krug, pa džakovi sa glasačkim listićima i u Nišu više puta ponovljeni izbori, pa onda drugi krug bez džakova a za sve to vreme su nas uveseljavali sveznajući ''neopredeljeni''analitičari), ovaj jun nas je zatekao u nabeđivanju ko će da bude premijer ispred koje opcije sa ultimativnim zahtevima da se isti izjasni hoće li da bude to što svi očekuju da bude. A onda su krenuli pregovori gde je svako sa svakim razgovarao i sada se, verovatno, svi u kompletu osećaju kao da su u ludnici. Jer, ko sve da popamti? I dok se tako nabeđuju ko će da bude Vlast sluđujući i samog Predsednika Nikolića, dinar je rešio da proba skok na glavu dok mu neki drugi baš i ne dozvoljavaju takvu nesmotrenost. Na Kosovu se puškara, preko novina raspravlja da li treba pevati himnu ako igraš za Državu i postaje sve očiglednije da živimo u haosu u kome je, zvanično, svaki treći građanin Srbije gladan. Ovi pregovori mi liče na navodadžisanje u kome se mlada moli da se napokon poda momku a njemu se priča da je jedina ona za njega – iako on zna da je ona ružna '' kao lopov'' dok ona njega i ne smatra muškarcem. Ali, ko ih pita! Ionako su jedini u selu pa im je jasno da moraju malo da nabijaju cenu pre nego što se predaju sudbini i neizvesnoj budućnosti kada će svima biti lepo osim njima. U međuvremenu dobismo predsednika Ujedinjenih Nacija koji je svoj uspeh pripisao politici Srbije ali kome se baš i nismo pretrgli od čestitanja valjda smatrajući da je to nešto normalno. Još ga daju, reklo bi se. Još uvek nisu postigli taj pogodak od velike važnosti za sve. Ko zna, možda će ostati 0:0 pa da se igra nova utakmica pred praznim stadionom? Možda baš to vole?

Ima ona anegdota sa neke fudbalske utakmice kada je jedan tim opsedao gol drugog skoro bez prestanka ali nikako da se i konačno zatrese mreža. Gledala to dva drugara pa kad jedan više nije mogao da izdrži, pokri oči. Na terenu šut na gol, odbrana lopta dolazi do drugog napadača ovaj šutira - lopta udara u nekog,odbija se kreće ka golu ali je u zadnji tren izbacuje bek do narednog napadača...U tom trenutku će onaj sa pokrivenim očima: - Dadoše li ga? - Još ga davaju! - dobi sažet odgovor. Kada mi je nedavno stiglo još jedno obaveštenje da treba dana tog i tog da izađem na izbore, setih se ove priče. Bojim se da ne popadamo u nesvest svi zajedno, bez obzira ko za koga glasa. Čini mi se da sam zaboravio i kada su izbori raspisani, i za koga glasamo a naročito šta očekujemo od onih čije bismo ime zaokružili.Lagano dolazimo u stanje zombiranosti kada nam je,što reče Bora Čorba, '' baš te boli šta ti rade/ ko te laže, ko te krade'' a kada je tako, kako li je tek onima koji trče ovu izbornu trku. Ne bih se menjao sa njima. Znam jednu stvar koja mi je bila i biće referentna kada je u pitanju moj glas. Svaki političar koji je grupi POMOĆ UGROŽENIM NIŠLIJAMA pomogao, a samim tim i građanima Niša kojima je ta pomoć potrebna, imaće moj glas na ovim i sledećim izborima. Jer, uzalud priča o nacionalnim interesima, o odbrani teritorijalnog integriteta, zalud priča o vlastitom poštenju ako onaj ko želi da se bavi politikom u ovom gradu nije onima o kojima bi trebalo da brine doneo kilogram soli i brašna. Svi se mi merimo onim što smo učinili, ne onim što smo mislili da učinimo a nismo. Mi iz grupe POMOĆ UGROŽENIM NIŠLIJAMA tačno znamo ko je i koliko, preko naših programa, pomagao građanima Niša i ja se nadam da će to biti jedino merodavno kada je glasanje za gradsku i opštinske liste u pitanju. A oni neka ga još davaju...