ПЕСМА ЗА НАС ДВОЈЕ


Знам, мора бити да је тако:

никад се нисмо срели нас двоје,

мада се тражимо подједнако

због среће њене

и среће моје.

По образима ветар ме млати.

чупа дрвећу жуту косу.

У који део града да свратим?

Дан је низ мутне улице просут.

Вуцарам около два празна ока,

гледам у лица пролазника.

Кога да питам,

смешан и мокар,

зашто је нисам срео никад?

Ил' је већ било?

Требало корак?

Можда је сасвим до мене дошла,

ал' ја: за угао скренуо,

горак,

а она: не знајући прошла.

Можда смо целу јесен обишли

у жудњи лудој, подједнакој,

а за корак се мимоишли?

Да. Мора бити да је тако.

ЈАСТУК ЗА ДВОЈЕ

Ово је песма за твоја уста од вишања
И поглед црн.
Заволи ме
Кад јесен дува у пијане мехове.
Ја умем у свакој капији
Да направим јун.

И немам обичне среће
И немам обичне грехове.

Поделићу са тобом све болести
и здравља.
Заволи моју сенку
што се тетура низ мокри дан.

Сутра нас могу срести понори
или узглавља.
Свеједно: лепо је немати план.

Заволи траг мог осмеха на рубу чаше,
на цигарети,
и блатњав ход дуж улица
које сигурно некуда воде.

Чак и кад ти се чини
да их ми некуд водимо,
оне се смешкају благо
и некуда нас воде.

Бићемо тамо негде
можда сувише вољени,
потпуно неприметни,
или јавно проклети.

Буди уз мене кад одем.