Dok  sam  trazila  knjigu, iz  jedne  na  polici,  ispade  fotografija. Meni  u  lice, nasmeja  se  citav  razred  davne.. Hm, pa  sad  ipak  necu  Vam  priznati  koje. Citav  razred  vedrih  devojaka  i  momaka. Pogledam  na  poledjinu  fotografije. Ohoho, pa  ove  godine  je  jubilej! Jubilej? Zasto  postoje  jubileji?

Valjda  zato  da  odlaganje  ne  predje  u  zaborav. Da  nastupi  svetlost   bas  kad  se  spremila  tama. Kad  se  podigne  raskosna  zavesa, da  objasnjenja  postanu  znacenja, s  leprsom  nekadasnje  jave.

Fotografija  me  natera  da  otputujem  u  vreme, nazad.

Bez  maske, vadim  istinu  mladosti  iz  kosuljice. Ni  tuga  je  nije  mogla  pokriti  svojim  tminama. Naravno, zbog  mladosti!

U  njenom  sazvezdju  bilo  je  tri  sazvucja. U  prvom  snaga  pred  plovidbu. U drugom  miris  i  sluh  za  letom  u  visoko, u  daleko, u  nedogled. U  trecem  nemir  zbog  nedovoljnosti  mesta  pred  dimenzijama  sveta  u  koji  smo  tako uzurivali…

Da je  samo  mladost  naslutila  kako  ce  se  izmrviti…

Najpre  slusasmo  odjek  udaraca  u  kovacnicama.

Potom  ucismo  politiku.

Onda  nam  se  svi  ti  tonovi  spojise  u  mocni  zveket  izgovorenih  i  ocekivanih  zelja.

U  daljini  zivotnog  prostora  nerazumljiva  seciva  skresase  mnoga  stabla  bez  razloga. I  bez  nase  saglasnosti.

Mnogi  zatvorise  oci.

Mnogi  oborise  pogled.

Mnogi  dobise  boju  straha  od neizvesnosti.

Mnogi  primise  novo, cuteci .

U  velikoj  utakmici  sa  vremenom, sudbinski  teskim  koliko  i  dragim, zamalo  da  postanem,  u  ovom  ravnodusju  zivota,  neosetljiva  na  svaku  neprolaznost. Fotografija  u  mom  secanju  je  preskocila  teskoce, snagom  optimistickog  ognja  pametne  i  plamene  mladosti. Sacuvala  je  veselu  graju  i  ciku  koje  su  se  prolamale  skolskim  hodnikom, tim  ozarenim  prostorom  iz  kojeg  smo  izasli  uspravni  i  mudri.

Odbila  je  boju  pepela.

Konzervisala  zanos  mladosti  od  snage  nase  ljubavi.

Izmamila  mi  osmeh.

Komentari

Poslao/la Fridochka

Heh, ja sam valjda josh mlada, ali vec sada kada se setim nekih drugara iz detinjstva sa kojima sam se rastala daleke '95. godine i preselila se u drugi grad podje mi suza na oko.. Te ljude vishe nikada nisam videla, a neke nikad i necu.. To je tuzno.. Ali je josh tuznije shto ne mozemo bar na sekundu da se vratimo u to vreme i da se nasmejemo istim onim osmehom kao nekad..
A mozda je i bolje shto ne mozemo.. Uspomene zato i postoje da nas podsecaju na neke lepe trenutke i izmame nam osmeh bash onda kada smo potpuno tuzni i kada nam sadashnjica savija ledja od muke..
I ko zna, mozda cu nekad i pronaci svoju matursku sliku, koju sam, verovatno kao i ti, zaturila u nekoj od mnogobrojnih knjiga kucne biblioteke.. Mozda ce, ispasti iz te neke knjige kada u starosti budem htela unuchicima da prochitam neshto lepo.. Ko zna...


Lepa pricha Ognjena.. Kao i uvek..

Izmenio Fridochka dana 5.2.2008 u 22:39

Poslao/la kojak

Eeeee draga devojko, vreme i najljući kamen mrvi i menja, a nekmo li nas ovako krhke.
Ipak, lepo je kada se čovek podseti nekog vremena i nekih ljudi, nekih čistijh duša - boljih prijatelja...
Da! - divno si ovo izlila iz srca ovde pred nas, pa smo u prilici da uživamo zajedno sa tobom, kroz tvoje u sopstvenim sećanjima, u vremenu..))