You don't talk much, prijateljski se nasmesio. Podigao je casu i otpio gutljaj, ne skidajuci pogled sa mene.
That's because... I'm not sure if my english is good enough to express my thoughts. U sebi sam se nasmejala.
I'm not here to judge you, rekao je.
That's not what I...
I know!, prekinuo me. Ponovo se nasmesio. So, what do you DO?
I... enjoy life. Nisam se nasmejala.


I enjoy life, rekla sam. Spontano. Sama sam sebe iznenadila. To je jednostavno izaslo iz mene. Zvucalo je istinito. i bilo je tako u tom trenutku. Nije to tada bila laz. Tada je enjoying life jednostavno bilo prirodno stanje stvari. Budila sam se sa osecajem da je taj, bilo koji, svaki dan stvoren bas za mene. Zbog mene. Intenzivni osecaj potpunosti koji i sada osecam u nekom udaljenom delu sebe. Osecaj da vreme za velike odluke tek dolazi. Osecaj da " I Nebo, i Zemlja, i Ja smo istog casa rodjeni".

I enjoy life.
Sada... vise nisam sigurna. Nisam sigurna. Previse je stvari koje treba zaboraviti. Previse je ljudi koje... jednostavno treba zaboraviti. I... sta onda biva sa tom prazninom koja ostane? Dali sam mozda sve vreme okretala kazaljke u pogresnom smeru?
Vise nisam sigurna.