Kad dolazite ovde, svakodnevno, koliko nasmesenih ljudi sretnete usput? Koliko ljudi koji pevuse...? Sta je sada smesno? Mislite da nije normalno da se covek, koji sam hoda ulicom, smesi? Hm? Zasto nije normalno?
Bezbroj puta se i dan danas, kad god idem sama ulicom, setim tog pitanja jednog profesora na prvoj godini fakulteta. Bio je u pravu. Donekle. Mogla bih se danas i sloziti s njim.
Cudesni smile shutter u realnosti... Lepo i lako. Savrsene slike za secanje. Dovoljne. Sve ostalo bi bilo suvisno. I zaboravljeno, jer je smile shutter, ipak, samo smile shutter. Mozda onda prestanemo osecati bol. Bes. Ocaj. Mozda kasnije prestanemo prepoznavati bol. I bes. I ocaj. Mozda na kraju bol prestane postojati kao deo nas. Da, i bes. Ocaj, takodje. Mozda sve to lepo nestane. Ko zna.

Kundera je bio u pravu, rekla sam. Pocrveneo je, i ucutao.
Sedeli smo jedno pored drugog, ramena su nam se dodirivala, a napolju je vec svanulo. Bili smo sami. Na moje iznenadjenje, nisam primetila kada su ostali otisli. Nisam. Kao da su nekim precutnim dogovorom nestali. Isparili. Prosto su nestali, dok sam ja slusala njega kako prica nesto. Sinatra je nesto pevao, on je pricao polako i veoma tiho, a ja nisam razaznavala pojedine reci, samo sam slusala zvuk njegovog glasa, tu odmah pored mene... Nisam klimala glavom. Nisam ga ni gledala. Stvari su se, mimo svih ocekivanja, stvarnih ili potajnih, pokrenule nekim drugacijim, sopstvenim tokom. Bilo je lako, neobjasnjivo lako okrenuti se i pogledom ga prekinuti. Ali, zasto bih to ucinila? Kundera je bio u pravu, nasmejala sam se u sebi. Ne, ne u sebi. O, ne. Ucutao je, i ja sam ga prvi put videla kako crveni. Nasmejali smo se. Razumeli smo se. Savrseno smo se razumeli.
Nisam rekla da mi je zao. Nisam htela da lazem.
On nije primetio da je napolju odavno vec svanulo. Ako je i primetio, onda mu je bilo potpuno svejedno.

Odanost sopstvenim principima, ili odanost prijateljima?

You don't talk much, prijateljski se nasmesio. Podigao je casu i otpio gutljaj, ne skidajuci pogled sa mene.
That's because... I'm not sure if my english is good enough to express my thoughts. U sebi sam se nasmejala.
I'm not here to judge you, rekao je.
That's not what I...
I know!, prekinuo me. Ponovo se nasmesio. So, what do you DO?
I... enjoy life. Nisam se nasmejala.


I enjoy life, rekla sam. Spontano. Sama sam sebe iznenadila. To je jednostavno izaslo iz mene. Zvucalo je istinito. i bilo je tako u tom trenutku. Nije to tada bila laz. Tada je enjoying life jednostavno bilo prirodno stanje stvari. Budila sam se sa osecajem da je taj, bilo koji, svaki dan stvoren bas za mene. Zbog mene. Intenzivni osecaj potpunosti koji i sada osecam u nekom udaljenom delu sebe. Osecaj da vreme za velike odluke tek dolazi. Osecaj da " I Nebo, i Zemlja, i Ja smo istog casa rodjeni".

I enjoy life.
Sada... vise nisam sigurna. Nisam sigurna. Previse je stvari koje treba zaboraviti. Previse je ljudi koje... jednostavno treba zaboraviti. I... sta onda biva sa tom prazninom koja ostane? Dali sam mozda sve vreme okretala kazaljke u pogresnom smeru?
Vise nisam sigurna.

Cekung je upitao:
"Dali postoji jedna jedina rec koja bi mogla da posluzi kao princip ponasanja u zivotu?"
Konfucije je odgovorio:
"Mozda bi rec 'reciprocitet' (shu) mogla da posluzi. Ne cini drugima ono sto ne zelis da drugi ucine tebi."

"Onaj ko ne ispunjava obecanja, gubi zaslugu za svoja dobra dela."

( "Ramajana" )

Bez MOG komentara.

"Zele da ubrzaju Sudnji dan, oni koji ne veruju u njega.
A, vernici znaju da ce se on desiti."

Citat iz Kurana (Sura 42/18)

Danas umisljam da mi ON nedostaje. Umisljam. A, verovatno mi je samo dosadno. I hladno. Svejedno. Ne branim se. Pustam ga da luta mojim mislima. Kao nekada.

Voli on to. Voli da se recima uvlaci u mene. Silovito. Pogasi svetla, pa me pusti da na trenutak poverujem da je proslo. Onda me ponovo podigne. Njegova hrabra stidljivost uziva u tom trenutku kad pokazuje svoju moc. Kad oseti da gubim tlo pod nogama. Kad zna da zelim bezati. A, znamo oboje da nemam kud. Zarobljeni smo u tom vrtlogu zajednicke fantazije, daleko od svesti. Ni traga osecaju krivice. Samo beskrajno ponavljanje istog pitanja. Why is this not surprising?

Izgubljena sam. U poznatom pravcu.

Sva sreca da uragan ne traje ceo dan.

Zaista. Nemam pojma sta je tagovanje.

Ok. Obaveza je obaveza.

Valjda bih trebala pisati o tome sta sad radim...hm...Moja okolina bi rekla...nista sto bi nekome bilo korisno. Osim mozda MENI. Jel' to sebicno? Kad covek radi nesto sto mu pricinjava zadovoljstvo, bez posebnog razloga. I kad je to nevezano za druge ljude.

Ohh...da se vratim na...whatever is tagovanje.

Samo posmatram. Okolinu. Boje. Ljude. Oblake.

Ne pitam ZASTO. Cini mi se da je to nebitno.

Uzivam u sopstvenoj slobodi. (Sto mi se ponovo javlja pitanje dali je to sebicno?)

Pomalo citam. "Kreativni proces i psihoanaliza".

Znam da se neko sada smeje. I ja se smejem.

But it feels so right...right now...hehehehe...

Pitajte. Pricajte.

Slusam.