Nedelja je...drug je zove da sa sestrom dodje popodne kod njega kuci, bice jos dve drugarice...mozda mu majka bude raspolozena i umesi nesto, kaze...Potvrdjuje obavezni dolazak..Sta sada?! Sta da kaze ocu gde idu?! Ma..reci ce..kod drugarice koja zivi u blizini njegove kuce...a i sta ce on na tom kraju?! Kao po obicaju nije bio kuci, pa nije ni bilo potrebno nikakvo obavestenje...

Kucu nadjose lako...Pozvonise...Izlazi njegova majka, ozarenog osmeha, sjajnih ociju..(onakva kakva njena majka nikada nije mogla da bude jer je zivela sasvim drugim zivotom)...glumica naseg pozorista.."prihvata" ih kao da su se znale citavog zivota..Unutra jos tri nihove drugarice..Pocinje prica..smeh..Njoj je sve cudno..Drug grli majku i oca..onda majku obara na krevet i pocinje da je golica..Ona vristi jer je on znao njenu slabu tacku...Smeh u kuci...Boze kako su veseli, mislila je ona..Oni se svi grle...Njegova majka se okrece ka njoj i pita ko su joj roditelji...Ona odgovori..

-On ti je otac? On?

Boze ako sada ne umre, nece nikada...mislila je...

-To je jedan od najboljih ljudi u gradu..Divan covek..Blago tebi za tvog oca...okrece se muzu i objasnjava ko je on, kako je vozio na toj relaciji gde je ona radila, kako je uvek pricekao ako vidi da trci ka autobusu a onda pravio izlaznu stanicu ispred njihove kuce...Skace i ljubi je odusevljeno..Ala joj je neprijatno..Pa nju ni majka ne ljubi...

Odjednom, sve dobija jos lepsi tok...Njen drug uzima gitaru..otac harmoniku..a njegova majka daire..."Na Uskrs sam se rodila dzanum"..ori se po sobi...Osmeh na licima prisutnih...Ona sanja..zasigurno ovo ne postoji...Ne, nemoguce...Srecna je..Ne, presrecna je..Ovako nesto nije dozivela za svojih devetnaest godina...Ako sada izadje iz kuce i rasiri ruke, verovatno ce da leti, mislila je...Ne..ovo je stvarno  bajka..Ovo je san...

Tri sata su prosla kao od sale, bez obzira na zadrzavanje njegovih roditelja da ostanu jos, znale su da moraju kuci...vece ce...Uz put prepricavale su ovu posetu i smejale se ulicom..Blizu kuce videli su upaljeno svetlo na terasi i cule muziku..Milos Bojanic je zavijao tako glasno..Polako su usle u sobu...Na regalu je stajao tanjir sa palacinkama poklopljen drugim, a na njemu je pisalo..."Deca... ne izlazite...mnogo je opasno"...

Iz bajke u stvarnost...

Proslo je nekoliko dana...Otac je dosao s posla i jos iz dvorista je zacula:

-Gde ste bile pre neki dan?

Znala je na sta misli..Glumi, zensko si...mislila je..

-Pa..u skolu...kod drugarice...pokusavala je da ga gleda u oci dok laze, no nije jos bas uspevalo..Ma i nije neko zensko...:))

-Jos jednom pitam...?

Ajde, nisi p...., priznaj...mislila je..

-Bile smo kod Milana i njegovih roditelja...nije bio sam..a i bile su jos drugarice..

-Pa rekla mi je Lela, sto mi niste rekle..to su domacini ljudi..ko bi vam branio...zasto ste krile?

Zvucao je lepo...bas lepo..pa one u stvari nisu poznavale svoga oca...Ona mu je pricala o njihovom odnosu..o pesmi..on je popio jos dve-tri rakije, a onda su ga stigle predhodne, i tek tada je napravio "lom" oko odlaska u kucu muskaraca..vise se nisu pominjali ni kao domacini...Boze, ima li kraja tome?..mislila je ona...a mozda sam to samo bila JA...