«Stubovi kulture» predstavljaju jedinu knjižaru na otvorenom u Mladenovcu, u suštini, to i nije knjižara već običan štand, ali pošto se samo na ovom mestu u gradu mogu kupiti knjige, Mladenovčani i ovaj prostor zovu tim imenom

Blok zgrada u centru Mladenovca napravljen je šezdesetih godina prošlog veka, u tada veoma popularnom stilu zvanom socrealizam. Osnovna odlika tog bloka, odnosno i samog centra grada jesu ogromni stubovi ispod zgrada u dužini od preko dvesta metara. Na tom mestu nalaze se jedini preprodavci knjiga u ovom gradu sa svojim štandovima, u narodu popularno nazvanim «Stubovi kulture», u skladu sa mestom gde se štand nalazi. Kod njih se može naći sve, od stručne literature za studente, preko ljubavnih romana, pa do lektire za osnovce.

Ipak, nisu «Stubovi kulture» jedino mesto gde se u ovom gradu mogu naći knjige. Svakog petka na buvljoj pijaci pojavljuju se neki ljudi, uglavnom Romi, koji se bave kupovinom i prodajom knjiga, stripova, pa i albuma sa sličicama. Tek kod njih je moguće pronaći sve. Petkom rano još oko sedam časova, na «Buvljaku» se mogu videti preprodavci i ljubitelji knjige kako prevrću vrlo često raskupusane listove, često bez korica u potrazi za dobrim naslovom.

Ja licno sam imao sreću da pronađem «Braću Karamazove» za 20 dinara (30 centi). Prodavci na buvljaku, za razliku od promućurnih vlasnika štanda u centru grada, ne znaju ni ko je Dostojevski, a kamoli pravu vrednost knjiga. Oni ih nabavljaju po još nižim cenama i veoma su zadovoljni, kada ih prodaju za 20, 30 i 50 dinara. Ukoliko imate sreću, pa naletite na više dobrih knjiga, a pritom umete da se cenjkate, možete uzeti i knjige po ceni od deset dinara. Ipak, retko se mogu naći dobri naslovi kod njih, uglavnom su to knjige sa temama iz Drugog svetskog rata, knjige o Josipu Brozu i slično... Pravi naslovi su na štandu, pored toga što ih nabavljaju na buvljaku, vlasnici ih nabavljaju i u Beogradu kod ovlašćenih izdavača.

«Prosečna cena knjige je od 300 do 400 dinara (oko pet eura), što i nije mnogo, jer je moguće kupiti ih i na rate, čekove, odloženo plaćanje, preko žiro-računa... kaže jedan od prodavaca i naglašava da se u Beogradu mogu naći jeftinije knjige, ali samo naslovi pojedinih izdavača. Za to postoji jednostavan razlog, a to je što su i sami izdavači u Beogradu, tako da prodavci imaju manje troškove, pa samim tim mogu i knjige prodavati jeftinije.

Ovim poslom se bave oko dve godine i kažu da se isplati, ali samo kao dopunski posao. Mesečno, prodavac ukoliko ima sreće može da zaradi i 10.000 dinara, što je blizu 150 eura, ali dešava se i da «nekome ne krene», pa mesec završi sa četiri, pet hiljada dinara.

Zbog besparice u Srbiji veliki broj građana je prinuđen da izađe na ulicu i prodaje ono što ima, u početku su to knjige, a kasnije počinju sa rasprodajom krupnijih stvari. Većina njih zna pravu vrednost kolekcija koje imaju i ne iznose ih na Buvlju pijacu, već ih donose lično na štand.

«Donose sve vrste knjiga, ali mi otkupljujemo samo ono što možemo, to su uglavnom manje i srednje vredne knjige. Raritete ne otkupljujemo, a ne bismo umeli ni da ih procenimo adekvatno, za to postoje mnogobrojne antikvarnice u Beogradu, kažu na štandu. Ipak ovo dvoje mogu da prežive mesec sa svojim štandom, s tim što kao i većina u Srbiji, imaju dodatne poslove.

Kineski tekstil i mađarski sirevi zbog cene veoma popularni u Srbiji

Svako bi pomislio da se na jednoj Buvljoj pijaci mogu naći samo stari odevni predmeti, ali u Mladenovcu, kao i u celoj Srbiji je potpuno suprotno. Na samom ulasku na mladenovački buvljak čoveka prosto zapljusne miris novih stvari, prevashodno odeće. Tezge su poređane tako da se dvoje kupaca jedva mogu mimoići od vešalica na kojima su pantalone, bluze, dukserice... One vise na žicama isprepletanim od gondole do gondole, tako da kupci moraju da se saginju kako bi prošli. Na ovoj pijaci može se naći bukvalno sve.

Letnje pantalone se mogu kupiti po ceni od 300 do 500 dinara (oko 5 eura), šorcevi su od 200 do 300 dinara, farmerke (tzv originali iz Novog Pazara) koje nosi cela Srbija su oko 600, 700 dinara. Sva roba koja se nalazi na mladenovačkom ili bilo kom drugom buvljaku potiče uglavnom iz Kine ili iz Turske (ekskluzivna roba), ali poreklo robe nikome ne smeta prevashodno zbog povoljne cene.

Svoje kontakte sa uvoznim proizvodima većina građana doživljava i u organizovanim turama do velikog buvljaka u Pančevu ili do Kineskog tržnog centra na Novom Beogradu, Meki švercera, ali i mnogobrojnih Srba željnih nove i jeftine odeće.

Ipak, svi u svom ormaru žele da imaju nešto firmirano, «sa markom», ali većina to sebi ne može priuštiti. Mladi, kako bi kupili takvu odeću, rade svakakve poslove, a u poslednje vreme primetan je sve veći broj, njih koji su spremni da putuju i dva, tri puta nedeljno u Mađarsku, kako bi u Srbiju prošvercovali hranu. Oni hranu donose po narudžbini, a najviše se traže viršle, raznorazni parizeri, sirevi, slatkiši... Njima nije teško da po celu noć putuju, jer već sutradan imaju svoje redovne mušterije kojima će isporučiti hranu, vitaminske preparate, kozmetiku ili tehničku robu, a kada sve to završe, zna se, ponovo u autobus, ponovo na granicu, ponovo u Segedin. Njima se ovaj posao veoma isplati, ali i kupcima jer je hrana i odeća koju naručuju dosta jeftinija od domaće, a kažu i boljeg kvaliteta.

Mali broj građana odeću kupuje u buticima, jer je švercovana roba sa velikog buvljaka u Pancevu ili iz kineskog tržnog centra znatno jeftinija. Ipak ova odeća ima veliku manu, a to je loš kvalitet. Ipak to mnogima ne smeta, jer će svi radije kupiti tri nekvalitetne majice, nego jednu kvalitetnu.

Mladenovac se inače, što se proseka ličnih dohodaka tiče godinama nalazi na samom dnu lestvice među beogradskim opštinama. Prosečna plata radnika zaposlenog u Mladenovcu je u odnosu na beogradski prosek, daleko ispod.

Ekonomista Nataša Jovanović razlog za ovo vidi u tome što je Mladenovac uglavnom oslonjen na industriju, koja je «takvog tipa, da u ovom trenutku nije atraktivna.»
«Osnovni problem predstavljaju «velika preduzeća» koja su uglavnom propala», kaže Jovanovićeva. Razlog za propadanje većine preduzeća u Mladenovcu ona vidi u tome što su, pre svega ona društvena svojina, i smatra da je privatizacija, ma koliko ona bila bolna, jedini način da se krene uzlaznom linijom.

«Takođe veliki problem je i neadekvatno ulaganje u opremu, odnosno zastarela oprema koju imaju naša preduzeća, koja dovodi do nekurentnosti na stranom tržištu, kao i visoki troškovi koji dovode do poskupljenja naših proizvoda na domaćem tržištu u odnosu na uvozne proizvode, kaže Jovanovićeva.

Prodavci u buticima ili u danas retkim prodavnicama tekstila u gradu samo sležu ramenima, jer i oni sami nose kineske košulje, pantalone, stvari koje su tri do četiri puta jeftinije na buvljaku nego kod njih u radnjama.