Dal je pametno na Blog pisati ono

shto iskreno osecash

posle nekih loshih iskustava...,ali,

dovoljno je da vam kazem

da se super osecam, da sam nova,

da nemam strahova nikakvih

i neshto mi je lepooo...

i slika mi se, radi mi se...

Imala sam tu potrebu  da tragam,

vishe nemam...

proshlost je daleko iza mene...

nishta me ne dotice.

Evo-to nije lupetanje.

Mozda jesi mocni parazit
sok podlosti...
sok sa mirisom ruze
a zacinjen gorcinom

ali ja te takvog ne dozivljavam
vec samo kao nekog kome treba malo svetlosti i ljubavi
mozda kao pesmu kojoj treba pesma
kao poeziju koja je ushla u oblake mojih stihova
... i da nase reci zaigraju valcer neznosti bez tacke
pa da nam se pesme stope
a mi da ih gledamo iz vrta osmeha
sa ocima usijanima ...od nemira.

i neciniti nista da ne ostanemo neznanci
samo da se opijamo snovima
neka mi oci poznaju Noc
i neka prsti ostanu prazni
... jer mozda samo flertujem sa uspomenama
i odbacujem malodusnost
da bi uzivala u svetu koji nje skucen,
ogranicen i preteci...
i umrla neka bol daleka-nepoznata
u mesavini svih istina i lazi...
a mogla bih ti puno toga reci
kao da ti nikada nisam nista rekla
ali dovoljno je samo da cujes
-volim ovaj zivot i Tebe u njemu.

I zelim da se nasmesis
jer u svemu ceznju moju opazices
i ne cini nista da ne ostanemo neznanci...
..........................................................
ovako je dobro.

P.S.Ova mi je pesma vrlo draga,

ajd malo po Nostalgiji:)

Zario se josh jedan dan u mene,

opet sam Kraljica u svom svetu

ja - jedini stanovnik ovog Kraljevstva

ja-najzednija trava u ovim poljima...

odrubila sam se od slatkorecivosti

- postala sam Ledena.

Ja sam dovoljna svojim samocama,

Ti si dovoljan svojim visinama

a polja su nas zvala da zamirishemo njihova proleca

da prospemo svoje zelje i uberemo neubrano cvece

Nikada se mi necemo u isti svet sakriti

i nasha kalemljena grana nece se razviti

jer

izguzvo si mi sve...

a staze su zeljne nashih lutanja

i sve je prazno bez nashih saputanja

jer

izguzvao si mi sve...

Ja sam dovoljna svojim samocama,

Ti si dovoljan svojim visinama.

Ni suze nece na iste rane pasti,

a galebovi, galebovi kricu nashu pesmu,

nigde topline za ovo moje ukoceno lice

a bio si jedina zima u kojoj sam se topila,

ali zguzvao si sve...

P.S.Izvinjavam se shto kradem slicice,

nije provokacija, nego mi se dopadaju...:)

Smrde mi ovi shugavi mirishljavi ljudi

daju pogleda prepune bezumnih varki

imaju osmehe jedan, dva, tri i pet,

dele po potrebi takvima istima

pa kad s sretnu osmeh tri sa osmehom tri

to je ono bash uspeshna konverzacija.

Tela su im vitoperena pepeljasto sivo obojena

neki im patrljci vire i to nazivaju udovima

u ocima im prokletstvo prvog Evinog zalogaja

pajac do pajaca

o kako su vazni ti lazni

a ja sishem od lenjosti poslednju kap

sumorna nisam i to mi je greh

i nemam osmeh jedan, dva, tri i pet

u meni je bol naucila da cveta

Vucica me moja rastrgla.

NEKA TE BOLI...

HOCESH DA UBIJASH ZVEZDE,

VOLISH DA IM VIDISH SJAJ I KRAJ

PLACI...

IZ BLATA DUSHU IZVADI,

IZ KRVI U SOLI,

NEK PECE I BOLI,

OD BOLA DO BOLI.

i MOLI!

MOLI ZA OPROSHTAJ!

P.S.I poshali mi platna i uljane boje da slikam snove svoje,

da ne pishem glupe postove ove:)))

Ja sam po profesiji samoubica od samog rodjenja

svakim danom uspeshno radim na tome

vec ima sasvim solidan dugogodishnji radni staz.

U rastajanju sa ovim svetom necu vishe ispljunuti nijednu suzu

jer mislili su tigra hraniti pishkotama...

Hteli du se igrati malo fudbala sa mojim srcem

... a ja gurnem svoju senku

i pomno glodjem

(od glagola glogati)

svoje vlastite kosti....

E, sad me nemaju gde ujesti komarci.

Ove godine je slabo rodio sljunak

i zato jedem kamene temeljce...

Ne brinite, vrlo se trudim

u samoubistvu samoinicijativno,

evo, toljagom tamanim crvena krvna zrnca

a belima cu ostaviti shiroko polje rada.

TAAAAAAAAAAAAAKOOO!!!

Lepo mi je na groblju....

Mrtvaci ne hrcu i ne podriguju.

Zamislite,

na grob mi je neko doneo buket crvenih ruza.

Dirnuta sam.

E, upravo su me doshli zderati crvi,

zovu me od milja:"Nash slatkish"

Topim se od miline....

to su prijatelji dragi.

Padala je kisha,

groblje je puno blata,

andjeli su dodhli u gumenim cizmicama

pesma im je carobna...

i poput kamenog cveta pretvorila sam se u staklenu iluziju...

I nishta ne boli.

Samotnik si bio u tishini

vredan mog divljenja...,

a ja u disharmoniji

postala tako harmonicna,

prepustila sam ti se

da bi sebe kroz tebe

kroz svoje snove

samoj sebi

sebe objasnila...

klanjala sam se recima,

slikama,

zvukovima,

mirisima,

klanjala sam se

i bila zahvalna na svemu shto sam osetila