Malopre beše u dnevniku, da je prethodno veče postignut svojevrstan rekord jer su četvoro pacijenata dobili nove bubrege i (ako sve bude ok) neće više morati na dijalizu. Kao što reče jedan od njih, novi život im je počeo...
Svi bubrezi su uzeti sa mrtvaca i onda je došao Tomica da priča o donorstvu. I zapanjio me je podatak da samo dve od deset porodica daju organe svog pokojnog člana na dalju upotrebu. Šta sprečava onih 8 da nekom spasu život ? Odgovor na ovo pitanje mi je potpuno nepoznat, a zbog učestalosti bih trebao da razumem. Ali, meni ama baš ništa ne pada na pamet. Uopšte ne vidim neki razlog za protiv, a izgleda da su oni znatno jači...

Odavno planiram da potpišem donosrku karticu, da ako pandrknem, neko upotrebi neki moj zdrav organ. Na primer, jako mi se svidja kako je to Sudan (ili Saudijska Arabija, nisam siguran, a mrzi me da guglam) rešila, jer su oni uveli obrnutu logiku (i meni skroz "logičniju" logiku) koja se sastoji u tome da je podrazumevano da svako hoće da ostavi svoje organe na daljnu upotrebu, a da ako neće - mora da potpiše "antidonorsku" karticu (ne znam kako se ovo zove, ali se meni djasvi 'vako)...

U bivstvu, što ja ne bih dao organe nakon što umrem, jer meni sigurno neće trebati , a nekoga će spasiti ili bar olakšati život ?