Upravo sam procitao jedan jako zanimljiv blog i htedoh tamo nesto da napisem, ali sam primetio da ima nekih tisuću komentara, pa sam odlučuio da i ja nešto napišem ovde...I onako mi žena tancuje na nekoj žurci, pa što se i ja ne bih zabavio starim dobrim blogoyem ... Elem, sama konstrukcija "odustajanje od same sebe" deluje kao kontradiktornost i ordinarna glupost, mlaćenje prazne slame, misaono izdrkavanje oko izmišljenog pojma koji zvuči pametno, ali suštinski ništa ne znači, i tako dalje i tako dalje... Kao što rekoh to samo deluje tako na prvi pogled. Odustajanje od samog sebe bi podrazumevalo promenu sopstvenog sistema vrednosti, ciljeva i prioriteta koje bi moralo biti toliko radikalno da je praktično neizvodljivo. Bitan čimbenik bi morao biti eksterni, vrlo jak stimulans da ništa jučerašnje ne bude u sutrašnjem ja. I nema tu nekog izbora, jer čim bi se premišljali to znači vaganja, vaganje znači kostbenefit iz vizure trenutnih ciljeva, a trenutni ciljevi znači da bi i naše sutrašnje ja bilo u današnjim okvirima, samo malo promenjeno. U stvari, ne mora da se desi posle neke katastrofe. Katastrofe nas obično učvrste u nekim uverenjima, zbiju naše redove i još hrabrije jurišamo na barikade. Vrlo je moguće da se ODS desi nakon nekog uspeha. Uradio sam nešto bitno, baš sam car, šmeker, vrlo bitan i ... ništa. Ne osećam da sam nešto uspeo. Znam da sam uradio nešto veliko, ali ne osećam to. Da li me to uopšte zanima ... da li mi je to uopšte trebalo ... da li je bilo vredno tolikog napora ... I to je taj trenutak kada shvatam da moji ciljevi nisu u stvari moji... da bi meni bilo bolje da sam radio toito, umesto togaitoga. Ako sam dovoljno hrabar i siguran u sebe, šaltam se na drugi kolotrak, zaboravljam se i krećem od nule ...Samo, ko je lud da tako nešto uradi... Too young to hold on and too old to just break free and run jeff buckley E sad, druga škola mišljenja kaže da odustajanje od sebe u stvari znači da počne da te boli kurac za spostveni život, odnosno za svoje postojanje. To je potpuna suprotnost klasičarima iz prvog pasusa. To bi značilo odusustvo bilo kakve ideje, cilja, pravca, smera, ... Ovako iznebuha mi pade na pamet Sonja Savić. Ona izgleda kao neko ko je odustao od sebe... Ali nije. Ona nije odustala od sebe, samo je odustala od buduće sebe i večno ostala zarobljena u prošlosti. Lupio sam za SS, al' nema veze. Sa ovog stanovišta, odustajenje od sebe bi bilo kada u nekom trenutku kažemo sebi "e do kurca sve" . Problem sa kojim se suočavamo je apsolutni višak vremena koji moramo nekako popuniti (osim ako nismo izabrali Ana Karenjina way) , a jedina stvar koja je potpuno lišena svakog smisla je konstantno opijanje i drogiranje. dislaimer : ovaj post je vezan za originalni samo po temi, nikako nije bila namena da se odgovori konkretnoj osobi. eto, što bi rekli braća afroamerikanci, ovo su bila moja dva centa ...

Samoubojstvo jedne mladosti Intervju: Sonja Savić 20. April 06. U 80-ima ona je bila mlada, lijepa i vrlo nadarena. Pred glumicom Sonjom Savic bila je buducnost kazalista i filma, kako su oni vec izgledali u tadasnjoj drzavi a njezin profesor stalno je govorio da samo Bog moze sacuvati tako pametnu glumicu... Kako su u socijalizmu nebesa bila ukinuta Sonja Savic, koja se pojavljivala u gomili filmova i nestajala u anonimnost rubnih kazalisnih skupina, krenula je s prijateljima putem nove osjecajnosti off-scene... Za mainstream i prosjecne gledaoce bila je to skupina besprizornih koja je znacila propast, ali danas, bez nagrada, priznanja i stalnih prihoda, Sonja Savic vjeruje da je za nju avangardna umjetnicka scena bio jedini put vrijedan zivljenja. - Godine kada ste odrastali zovete "nesretne osamdesete". - Od pocetka sveta je tako da dok god stvarnost oko sebe ne ugledas kao apokalipsu nisi odrastao. Mozda je generacija 80-ih prevremeno odrasla. To je cudna generacija koja je mladost dozivela na sasvim drugi nacin nego generacija pre i posle nje; zahvaljujuci inter rail putovanjima u inostranstvo, dobrim komunikacijama medju gradovima na relaciji Ljubljana–Zagreb–Beograd i radu muzickih i pozorisnih vaninstitucionalnih trupa. Mnogih od tih ljudi danas vise nema, ali mi smo se tada, bezeci od stvarnosti i tuge - dobro zabavljali. Uspeh 80-ih u tome je sto je stvorila veselu srednju klasu koja je na trenutak zaboravila na politiku da bi se onda u 90-ima sve srusilo. Rupa u vremenu - Zasto je ta generacija bila nesretna? - Zato sto, objektivno receno, nije imala buducnost i mi smo hteli sami da je stvorimo. Svi smo mi prosli ozbiljne skole, ali niko od nas nije hteo da bude ni lazni ekonomista, ni lazni pravnik, ni lazni politicar – niti lazac uopste. Mi smo hteli da se bavimo nasim stvarnim emocijama i da kroz te kreacije izazovemo neki bunt. Najbolje je da se pogledaju umetnicki radovi iz tog perioda - ako nisu spaljeni – i onda ce se shvatiti zasto smo bili nesrecni. Shvatili smo tezinu lazne drzave. - Stvarnost oko vas dozivljavali ste kao laz? - Apsolutno. Filmski rad Joce Jovanovica "Zdrav i mlad kao ruza", neverovatno moderan film iz ranih sedamdesetih, upravo govori o tom problemu individualca koji je bio zakonom zabranjen. U tom smislu mi smo koristili underground - haustore i zavucene rupe, okupljali smo se po nevaznim mestima dok "ozbiljniji" ljudi iz iste generacije nisu shvatali sta se desava. Naci rupu u mapi vremena i u nju uskociti shvatili smo jos sa 14 godina. Rasli smo sa uverenjem: drzava je izdala pojedinca. Danas kada bi ljude pitali koji je bio slogan evropskog studentskog pokreta krajem sezdesetih, tesko da bi znali da odgovore. E pa posto je drzava izdala pojedinca divno je da se grupa nekih pojedinaca uspela povezati: te mlade ljude mogli ste prepoznati po krombi kaputima i po koraku. Oni kao da su plesali po zemlji i kao da su hodali po vodi. Bili smo potpuno izgubljeni, a nasa inicijacija nije bila spontana vec intuitivna. - Koja su to bila generacijska okupljalista? - U Beogradu je to bila Pivara, jedno vreme SKC, u Zagrebu je postojao Kulusic, u Ljubljani DKC. U Pivari je zapoceo "Laibach" i pozorisna trupa "Sestre Scipion Nasice", a Dragan Zivadinov je kroz beogradsku off-scenu postao ono sto je u Ljubljani danas. U Zagrebu je postojalo Kugla glumiste, u Sloveniji su se rodile prve komune sa Markom Breceljom i slovenackim zen pesnikom Feom Volaricem i demonstracije studenata sa cvecem u nosu. Ideja o Neue Slowenische Kunstu rodila se u jednom stanu blizu Slavije u Beogradu, ali oni su kasnije izgubili moje simpatije jer se pokazalo da njihov stvarni san nije bila umetnicka drzava vec – dezela. Nas san je bio i ostao: iskrenost i cistota. - Kakva je bila estetika kazalisne i glazbene off-scene u 80-ima? - Nas je okupirala estetika koja bi se mogla nazvati "ruzno je lepo": cela generacija se poigravala stripom, multimedijalnim intervencijama, miksovanjem svetla, zvuka i pokreta. U centru te estetike bilo je Kugla glumiste, pa bendovi "Haustor", "Sarlo Akrobata", "Ekatarina Velika"... Kuglina skola je bilo okupljaliste kreativnih ljudi i takvih bendova koji medjutim nisu bili kreativni za mainstream i drzavne fondove koji su dodeljivali neki smesan novac za kulturu. Zelja te generacije bila je da preko granice dopre do pravih mecena jer nam je bilo jasno da u tadasnjoj Jugoslaviji nema para za kulturu. Tako je Kugla dva puta otvorila Kasell, pa sajam umetnosti u Antwerpenu sto je u to vreme bilo fenomenalno, a prelepa knjiga mogla bi se napraviti od tih Kuglinih dopisivanja sa Evropom. Njihova predstava "Zeljezni dzez" koja je trajala tri sata i pedeset minuta, mogla se u to vreme usporediti sa Bobom Wilsonom. Nju su radili Vladimir Dajkovic Ajk i Zeljko Zorica, a sa njima i jedan od najboljih scenografa kojeg sam ikada upoznala Miljenko Sekulic Sarma koji je cetrdeset dana kovao metalnog orla sa dve glave od metar i po u nekoj fabrickoj hali sa radnicima uz vinjak i salamu. Svi smo se mi tada poigravali sa masovnim hipnozama i taj je orao simbolizirao monumentalizam totalitarnih rezima. Palanacko zakasnjenje - Vi ste tada u Pivari radili predstavu "Macbeth"... - Taj "Macbeth" bio je sastavljen od minimalisticke muzike, neki prelepi ljudi izlazili su iz djubreta zelene mocvare u betonskom zdanju Pivare... Radila sam komad "Ne ja" Samuela Becketta i "Levoruku zenu" Petera Handkea i ti tekstovi jako dobro govore o zatvorenosti, o autizmu, o tome da su se mladi ljudi nalazili po sobama, pronalazili hladne prostore u koje niko drugi nece da udje, sa dve gajbe piva i dva dobra zvucnika... Menjati noc za dan nekada je znacilo nesto sasvim drugo nego danas, jer u socijalizmu noc nije postojala za radni narod. Iako sam zavrsila akademiju i upoznala nemacko gradjansko pozoriste i Petera Steina sa time se ne moze uporediti ono sto su mi u glavi uradili Bob Wilson i Kugla glumiste. Secam se Kuglinih predstava "Bijela soba" i "Meki brodovi" na Adi Ciganliji 1976. u okviru BITEF-a. Pocinje muzika Crimpsa, ljudi u beloj gazi hodaju po vodi... Bile su to snazne slike, a ja sam bila sokirana da takvo nesto uopste moze da postoji. - Vasu glumacku klasu na kazalisnoj akademiji zvali su klasom "visokog rizika". - Bila je to generacija koja se borila za danasnje vreme jer nije zelela biti u nekom epsko-lirskom palanackom zakasnjenju. Oficijelno pozoriste zvalo me je u svoj angazman, ja sam slovila kao neka nada beogradskog teatra, ali i mom profesoru bilo je jasno da od toga nece biti nista. Tada mi je jedan mladic napisao pismo: "Moras se odluciti hoces li postaviti crtu izmedju zivota i profesije. Ako postavis crtu imaces mnogo obozavatelja a ako je izbrises malo ce te ljudi voleti. Najvaznije je da se zapitas u kojoj ces opciji biti srecna." To brisanje granice izmedju zivota i umetnosti bez susreta sa Kuglom tesko da bih mogla shvatiti. Neuzvracena energija - Tada se rodila i alternativna kazalisna grupa Nova osecajnost. - Sa Novom osecajnosti radila sam predstavu "Ona ce doci ili faza jedne ljubavi", ali ono sto je vazno je da se u Pivari tada slivala kolotecina koncerata iz Zagreba, Istre, dolazio je ljubljanski teatar... Beograd je tada bio centar off-scene sa "decom iz mesovitih brakova", ali od toga je braka danas ostao samo beogradski pasaluk. Kada sam 1990. sa Darkom Rundekom radila predstavu "Ne" u Mostaru, koja je bila provokacija nacionalizmu, Aca Popovic mi je vikao: "Idi, Sonja, idi farbaj sa tim tvojim Hrvatima..." - Sredinom 1991. vi ste zivjeli u New Yorku i kada pocinje rat odlucili ste se vratiti u Beograd. Zasto? - Ne mozes da se ne vratis i ne vidis sta se desava sa roditeljima i prijateljima, dok ti se izbezumljenom u New Yorku cini neverovatnim da ponovno gledas tenkove i mrtva tela koja plivaju Savom i Dunavom. Kao i uvek, "drugovi" su bili brzi. Te 1991. sest meseci bile su prekinute veze Beograda sa svetom, a iz zemlje nije smelo da se izadje. Vratila sam se iz New Yorka gde smo konacno uspeli da pronadjemo fondaciju Yoko Ono koja bi financirala nase buduce projekte... Nikada nismo imali para, ziveli smo iscrpljeni sa puno neuzvracene energije. Uzvracala je publika u punim dvoranama, ali mi smo neprestano putovali sami. To je bilo zato sto nam je drzava uzela sve. Ja sam tada snimila petnaest filmova i zaradila ukupno pet hiljada dolara. Mi smo bili tristo posto bolji od mainstreama i tristo posto losije placeni. Bili smo generacija neisplacenih honorara... - Glumili ste u ukupno cetrdeset filmova, od kojih kako kazete, ni jedan nije bio pravi. - Mi smo stalno govorili kako neka druga lica treba da stanu pred kameru. Odrasla sam na Franku Capri, Fritzu Langu, Kubricku, Nicholasu Rayu i to su moji kriteriji. Nisam snimila ni jedan pravi film ako govorimo o buntu altruizma generacije iz osamdesetih... Ono sto je vredilo bili su ti multimedijalni projekti Nove osecajnosti i Kugle. Lutke od gvozdja koje se pune novinama i obavijaju gazom, Zeljko Zorica koji po njima slika kako on vec ume, crtezi na staklima, autorska muzika na podlozi be bapa i Art of Noise, Roland Kirk, dupli saksofon, sest plus dva razlajana buldoga na posterima, komentari na Brcko-Banovice i represiju oko nas... Bila je to pobuna protiv beskonacnog opisivanja proslosti i dokazivanja stvarnosti koja se nije odigrala. Protiv ceremonijalnih i totalitarnih zabava u ovoj zemlji, koji su vladali teatrom, bioskopom i citavom kulturom. Ta sloboda mlade generacije iz osamdesetih bila je izmisljena vera da ce svet jednog dana biti igra. -Kako je beogradska off-scena dozivjela 90-te u Srbiji? - Prvo smo u zimu 1991. napravili "Poslepodne sa gospodinom Capoteom" i "Zlocin i kaznu" gde smo pricali o "neizbalansiranim unutrasnjim nivoima" masovnih ubica jer se nakon Vukovara u Beogradu nije smela izgovoriti rec "ubistvo". Kasnije sam radila emisiju "Supernauti" na televiziji Art i to je bio nesto kao domaci Monty Python; jednako smo se poigravali sa svetskom levicom i hipi pokretom, kao sto smo provocirali srpski militarizam i "vikend ratnike"... U to vreme napravili smo i "Prvi srpski tehno vodvilj superreal" koji je govorio o tristohiljada intelektualaca koji su odbili da idu rat i emigrirali iz Srbije. Otkriti stvarnost kao mit, mit smestiti u dobru stripovsku pricu, stvoriti jezik prema mitu i napraviti dobru muziku – bila je matrica off-scene u 90-ima. Bila je to neka vrsta plemenite indiferentnosti, a Supernauti su bili pokusaj obrane beogradskog undergrounda koji su tih godina svi pokusali da pogase. - Rekli ste da danas zivite od ljubavi mrtvih prijatelja. - U to je vreme umro Milan Mladenovic iz "Ekatarine Velike", Ivica Vdovic bubnjar "Sarlo akrobate" umro je nesto ranije i znao je da ce umreti jer je uradio ono sto je znao da ne sme da se radi - miksovao je brze sa sporim drogama. Margita Stefanovic iz "Ekatarine Velike", zena koja je diplomirala arhitekturu i muzicku akademiju umrla je u centru za izbeglice. Miomir Gruic Fleka koji je osnovao "podrum" beogradske likovne akademije koji je krajem 80-ih usao na popis 200 najznacajnijih evropskih kulturnih okupljalista, oslepeo je i umro u najvecoj bedi, a Pavle Vujisic umro je ispod savskog mosta. Necu da kazem da su to bili neporocni ljudi, ali istorija umetnosti je istorija psihodelicnih stubova. U mom filmu "Sarlo te gleda" zabelezeno je kako je propao novi talas i kako su umirala braca iz mladosti. Nacizam u modi - Rekli ste za sebe da ste potpuni dekadent. Zar nije danas najveca avangarda raditi u sistemu kojeg nema nego biti izvan njega? - Moja je zelja oduvek bila vratiti akademsku normu u raspadnutu sredinu. Kada sam 1998. rezirala "Godota" od kojeg sam kasnije napravila multimedijalni film, radila sam sa mladim ljudima i naucila ih sve sto sam sama naucila. Ucila sam plesacice glumacki pokret i sedela nocima uz kompjuter sa nekom decom koja su lepila muziku uz glumacku snimku. Napravili smo potpuno cistu artificijelnu predstavu u zemlji bezumlja koja ne zna formulisati ni hollywoodski standard a kamoli Becketta. Ja sam zivotni dekadent jer stvarnost i ja nemamo dodirnih tacaka. Danas je nacizam u modi sto znaci da moras da si nasmejan, zdrav, obucen i napumpan silikonima, dok ja jedem parce hleba razdeljeno na cetiri dela. - Da li biste ovo zivotno i umjetnicko iskustvo jos jednom ponovili? - Da. Danas zivim u zatvorenoj zoni Interpola, u estetskom, duhovnom i zivotnom pogledu ja sam sama. Autenticnost personalnog sretanja sa ljudima, sa njihovom muzikom, filmovima i knjigama, moj je najintimniji oltar i moja monaska civilizacija. Zato govorim o Indosu, Zlatku Buricu Kici, Rundeku, Ivici Vdovicu... Susret sa tim ljudima smatram najvecom kvalitetom mog zivota. Citava generacija onih koji su sledili ovakve ucitelje zavrsila je kod Vukovara s bombom pod trbuhom. Bilo je to samoubistvo jedne mladosti. Bojan MUNJIN Post je objavljen 22.04.2006. u 23:43 sati. Adresa bloga: http://maniacinfo.blog.hr

 Jbt... Deca, a već zla. Nije to dečija igra, to je čisto zlo :

Aleksandrin put u neizvesnost

Aleksandri Arsić iz Gornjeg Međurova kod Niša, kojoj su drugarice tokom svađe iščupale očnu protezu i povredile vratne pršljenove, nemački lekari će krajem avgusta ponovo ugraditi veštačko oko.

"Želela bih samo da ozdravim, ne tražim ništa drugo. Znam da leka nema, ali mi je i veštačko oko koje sam imala, dosta značilo", kroz suze kaže trinaestogodišnja Aleksandra Arsić.

Aleksandra je kao beba obolela od veoma retke ali teške bolesti, retrobulbalnog neuritisa, a lekari u Nemačkoj su joj zamenili levo oko veštačkim i tako pomogli da potpuno ne oslepi.

Prošle godine, drugarice su je pretukle, oštetile vratne pršljenove i izvukle očnu protezu.

"Sve smo pokušali, ali je desno oko toliko opterećeno da je Alekasndri neophodna operacija, i ona sada vidi samo siluete" kaže Aleksandrina samohrana majka Sunčica, koja je godinama bez posla.

Lekari u Tibergenu, u Nemačkoj, zakazali su Aleksandri novu operaciju krajem avgusta, a za lečenje i put neophodno joj je 8.000 evra.

Humanitarnoj akciji prikupljanja pomoći za malu Aleksandru, koju je organizovala Organizacija saveza slepih grada Niša, priključili su se poznati niški slikari, učenici Gimnazije "Svetozar Marković" i Aleksandrini školski drugovi.

Brojevi žiro računa za pomoć u lečenju Aleksandre Arsić

OTP banka

Dinarski račun: 325-9300800063887-90

Devizni račun: 325-9351800008291-74

 

Adresa porodice Arsić:

Arsić Sunčica (Aleksandra)
selo Gornje Međurovo
z.p. 18411 Belotinac - Niš
tel. 064/352-15-69

Za uplate iz inostranstva - broj lične karte (mame Sunčice):
560514 SUP NIŠ

UPLATE NA DINARSKI RAČUN OTP BANKE A.D. NOVI SAD, IDU BEZ POZIVA NA BROJ

ZA UPLATE NA DEVIZNI RAČUN OTP BANKA JE PROSLEDILA SLEDEĆE INSTUKCIJE:

56A: Intermediary
COMMERZBANK AG, FRANKFURT AM MAIN
SWIFT CODE: COBADEFF

57A: Account With Institution
/400876843400 EUR
OTP BANKA SRBIJA A.D. NOVI SAD, Serbia
SWIFT CODE: OTPVRS22

59: Beneficiary Customer
RS35325935180000829174
SUNČICA ARSIĆ
GORNJE MEDJUROVO
SRBIJA

 

'ajd sad do banke/pošte/goluba pismonoše , bilo čega. Ni jedan iznos nije zanemarljiv.

Od juče me sramota sto nikad nisam cuo za ovog Čoveka. Volim da mislim da svasta znam.
Ne mogu da odlucim da li je samo moja greska ili je mozda greska i sredine sto ovakvi ljudi ostaju nepoznati. Ulica nula, trgova nula ...
Elem, ovo je moj mali doprinos da Jozef Šulc postane poznatiji. Vi slobodno mozete da me opljunute za neznanje.

kopipejst :

Na jucerasnji  dan, 1941. godine, nemački vojnik Jozef Šulc odbio je naredjenje da puca u zarobljene partizane.

Jozef Šulc, vojnik 714. nemačke divizije, neposredno pred streljanje šesnaestorice zarobljenih pripadnika Palanačkog partizanskog odreda, istupio je iz streljačkog odreda i svom nadređenom oficiru rekao "neću da pucam".

Skinuo je šlem, oznake i pušku, te svesno stao među zarobljene, da bi nekoliko trenutaka kasnije bio pokošen zajedno sa njima.


U istoriji čovečanstva, Jozef Šulc će zauvek biti zapisan kao Čovek. Neka mu je večna slava i hvala.




ako guglate njegovo ime, možete naići na malo više informacija.

e, pa 'vako....

ako je neko imao i malo volje i želje da ide na koncert, a nije otišao taj se grdno zajebao.
ono je bilo fenonemalno. energija, odnos prema publici i publike prem niku, postava bed sidsa i način na koji sviraju, kako menjaju instrumente po pesmama, bradonja koji divlja po violini... ma, fenomenalno.

prva stvar, koja je nagoveštavala sjajno veče. Devojka i ja nismo imali karte, a ni nešto puno para. ideja je bila da ih priupitamo da nas puste za 'iljadarku, pa kako bude. I ne samo da nas je dečko na ulazu pustio, nego nije ni hteo da uzme dvaputa mu ponedjenih hiljadu dinara. Mislio sam da je ovakav neki dogadjaj u ovome društvu samo u domenu sajns fikšna. Demantovan sam.

momci su svirali skoro dva i po sata... nove pesme, hitovi, dva bisa, jedan od sat vremena, drugi jedna pesma, ispunjavanje želja gledalaca, ma divota božija...

evo i nekoliko dokaza ... prvi je kvalitativan snimak, drugo dobro dočarava atmosferu :





CAR.

Moje iluzije su odavno raspršene oko bilo kakvog boljitka u nas. Ali, evo malo da se "zabavimo" ... Ovakvi ljudi će vladati ... ponovo ...
 a ovakvi ljudi (mislim na autora hattori hanza) će morati da idu da unapredjuju druge zemlje... ali, nij bitno. važno je da sačuvamo kosovo.  zna se šta je srce srbije. a ko su izdajnici. nabijem ih na kurac.

u razumevanju sledećeg videa postoji problem. oni koje vole pusilipsa, verovatno (|predrasuda|), ne prate toliko filmsku umetnost da bi mogli da povežu muziku, ritam i scenu iz filma. jebiga.





dobro. za one druge, koji ne gledaju okupatorske filmove ,evo i originalne scene ...





eto.

... ili zašto je organizovana religija kancer u društvu ...

Jes' da ispod ovog saopštenja stoje uglavnom neke seratorske NVO, ali samom saopštenju se nema šta dodati/oduzeti ...

SAOPŠTENJE ZA JAVNOST

Dana 11. marta 2008. sudija IV Opštinskog suda u Beogradu Miroslav Bošnjak osudio je Zorana Petakova na 100.000 din kazne (koja će se zameniti kaznom zatvora ukoliko ne bude plaćena u roku) zbog delikta mišljenja. Sudija Miroslav Bošnjak smatra i to je detaljno usmeno obrazložio da je Petakov vređajući “besprekornu ličnost” episkopa Irineja u TV emisiji Klopka na BK televiziji uvredio, ne samo episkopa Irineja, nego i sve hrišćane, ali i sudiju lično kao kršteno lice. Sudija Bošnjak takođe smatra da ovakva uvreda nije zabeležena protiv crkve ni u vreme najstrašnijeg komunizma i to je uzeo kao posebno otežavajuću okolnost.

Da podsetimo, episkop Irinej podneo je 16. novembra 2005. godine tužbu zbog uvrede nakon emisije Klopka na BK TV, kada je Zoran Petakov, osvrćući se na upad Nacionalnog stroja na Filozofski fakultet u Novom Sadu, kada je i sam Petakov bio žrtva fizičkog napada, u emisiji kritički govorio o crkvenoj ideologiji koju prepoznaju određeni pripadnici desnih ekstremističkih grupa. U tom smislu Petakov je bio kritičan prema činjenici da crkva stoji ili podržava određene grupe i da je čak jednoj od njih ustupila prostor za delovanje. Na insistiranje voditeljke na koga u crkvi tačno misli, a pošto nije bila zadovoljna izjavom da je takva ideologija nasleđe vladike Nikolaja Velimirovića, Petakov je u krtičkom tonu apostrofirao episkope Artemija, Amfilohija, Atanasija i Irineja kao četiri jahača apokalipse, koristeći ovi metaforu kao kritiku lošeg delovanja crkve na formiranje radikalno desnih ekstremističkih organizacija. Ipak, tužbu protiv Petakova podnosi samo episkop Irinej, ali njegov zastupnik u ovom postupku, tvrdi da su povređena i ostala trojica s tim da ga oni nisu tužili jer smatraju da je teritorijalno najnadležniji episkop Irinej.

Ipak, ono što najviše zabrinjava u ovom montiranom političkom procesu nalik na inkvizicijski lov na veštice je činjenica da je sud odbio čak i da izvede bilo koji predloženi dokaz i da je presudu bazirao samo na činjenici da je Petakov izrekao svoj kritički stav koji je bio nesporan. Sud je odbio da sasluša čak i tužioca Irineja tako stavljajući na znanje da građanin Mirko Bulović nije ravnopravan sa građaninom Zoranom Petakovim. Sud jer odbio i da poveže upad neonacista na Filozofski fakultet kao povod za kritiku crkve, kao i da utvrdi koje su organizacije podržane od strane crkve. Sudija Bošnjak je eksplicitno zaključio da se ne može raditi o demokratskom krritičkom stavu kada se radi o crkvi koja po njemu “nije instituicija, nego nešto mnogo više od toga”.

Bez obzira na odluku drugostepenog suda ili suda u Strazburu, ova presuda ostaće zapamćena kao primer dirigovanog suđenja s pozicije moći.

Komitet pravnika za ljudska prava YUCOM ,Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji,Inicijativa mladih za ljudska prava , Žene u crnom, Fond za humanitarno pravo..

...........................

dabogda svi istrunuli u onom paklu u koga veruju... što reče jedan veliki blog mislilac Nenadjebivi, i ako ne verujem u pakao, za ovu gamad bi ga trebalo izmisliti...

Ajd i ovo jednom da se završi , pa da živimo i mi i oni i Naši i Vaši k'o sav normalan svet ...

Jes da je pravo na našoj strani, ali da li smemo da se pozivamo na pravo... Da li krijemo one koji su ubili hiljade ljudi .... Da li smo hteli da rešimo "albansko pitanje" tako što smo pokušali da ih proteramo ... Pa nam onda ozgo ***** ***** ...

eto.

kako seješ, tako ćeš i požnjeti.

Ako ukucate find Chuck Norris u google pretraživač i pritisnete I'm feeling lucky videćete jednu super super foru...




...Jasno je da se mora imati osnovno predzanje iz Čak Noris zajebancija...

Doš'o i taj dan. Verovatnoća je bila na njegovoj strani, morao je da dodje.
Živimo zajedno već 10ak dana... Stvarno sam se trudio, davao sve od sebe, a kada nije pomagalo, onda sam izlazio.
Ali se juče desilo. Prdnuo sam u spavaćoj sobi. Jebiga, omaklo se. Bio sam pod napadom smeha i nisam mogao da se kontrolišem.
I nisam se obrukao. Pravi muški ...

Kod nas su tabui, predrasude u nekim sferama extremno jake, toliko da se i oni "slobodniji" mediji (ovo shvatite vrlo vrlo uslovno) ne bave tim temama. jedna od njih su i sekte koje se trenutno pominju samo da bi objasnili neku gnusan zločin, jer nam je tako lakše da prihvatimo da neko iz naše nacije može da napravi veliko zlo "a pa da, on je sektaš"... naravno. e sad, konačno se pojavio neki pozitivan tekst o nekoj sekti. prenosim kompletan člana sa b92... komentari su neeeverovatni. toliko mržnje, straha, a istovremeno potpuni nedostatak bilo kakvih činjenica.

Novog i nepoznatog se jako jako bojimo.

 

 

Hare Krišna u Srbiji

Kada ste poslednji put videli pripadnike Hare Krišna na ulicama Beograda? Sigurno se ne sećate... Dok je Beograd bio kosmopolitski i otvoren grad, pre devedesetih godina, tako nešto bilo je sasvim normalno. I danas je to normalno u najvećem broju svetskih metropola. Kao sastavni deo gradske atrakcije, pripadnici Hare Krišna slobodno igraju i pevaju na trgovima i u glavnim ulicama. To što čudno izgledaju i što propagiraju drugačiju veru, nije razlog da ih proterujemo i povređujemo. Raša Popov je jednom prilikom izjavio da će Beograd biti demokratski grad tek kada sledbenici Hare Krišna budu slobodno pevali ispred Srpske akademije nauka*. Da li će se to uskoro desiti, ne zavisi, naravno, samo od vlasti, već prvenstveno od promene svesti naših sugrađana čija je tolerancija poslednjih 15 godina, nažalost, strahovito smanjena. Ko nije pravoslavan u Srbiji, danas može da ima ozbiljnih problema, pogotovo ako je adventista, Jehovin svedok ili pripadnik Hare Krišna. O svemu tome, a najviše o samom pokretu Hare Krišna, razgovaramo sa jednim od lidera ove zajednice u Srbiji, Milošem Blanušom, čije je duhovno ime Madhvamuni.

Razgovarao: Bratislav Nikolić

Malo se poslednjih godina pominje Hare Krišna u Srbiji, nema vas na ulicama Beograda... Nekad je bilo drugačije, šta se to dogodilo?
-Kako u zemlji, tako i kod nas, u poslednjih petnaestak godina dogodilo se mnogo toga. Kada sam se ja priključio Hare Krišna pokretu, neke '91, '92. godine, počela je da raste netrpeljivost prema svemu što nije naše i što dolazi sa strane. Tako da su se Hare Krišna pevanja po ulicama Beograda proredila, pa čak i potpuno prestala, a pored fizičkih napada iz publike se moglo čuti i da smo ustaški špijuni i slično.

Šta je, u stvari, Hare Krišna, objasni nam ukratko za sve one koji ne znaju?
-Reč je o vaišnavizmu, najstarijoj monoteističkoj religiji, koja se bazira na drevnim spisima Vedama. Nama su, ovde, poznate Ramajana i Mahabharata, kao i Bhagavad-gita, koja je za Induse nešto poput Biblije. Iako dolaze iz Indije, Vede nisu samo indijske jer nude znanje i informacije koje prevazilaze kulturu i tradiciju jednog naroda. Vede nas uče da smo svi mi, zapravo, duhovne duše, a materijalna tela su poput vozila kojima upravljamo. Kada se vozilo pokvari ili slupa, prinuđeni smo da prihvatimo novo i to u skladu sa dubinom džepa, odnosno u skladu sa tim koliko smo dobrih i loših stvari činili u životu. A sam smisao života nije samo činjenje dobrih dela ili sticanje dobre karme, već razvijanje ljubavi, na prvom mestu prema Bogu, a samim tim i prema svim živim bićima, našoj duhovnoj braći. Nekoliko milenijuma mudrost Veda prenosila se «sa kolena na koleno», sa duhovnog učitelja na učenika, tako da u Indiji možemo naći prastare gradove i hramove gde se neguje ta stara spiritualnost. Na Zapadu, odnosno izvan granica Indije, Hare Krišna pokret pod nazivom «Međunarodno društvo za svesnost Krišne» (ISKCON skraćeno na engleskom) pojavio se tako što je AC.Bhaktivedanta Swami Prabhupad, u to vreme poslednji u lancu drevnog duhovnog nasleđa, sa sedamdeset godina pokušao da sledi uputstvo svog duhovnog učitelja i došao u SAD gde je predstavio ovo znanje. Danas je ISKCON, kako kaže indijski ambasador u Beogradu,» verodostojni predstavnik Indijske duhovnosti i kulture», a u svetu je priznat kao religija.

Koliko vas ima u Srbiji, koliko u Beogradu? Gde se okupljate?
-Nas i Rusa trista miliona, a bez Rusa oko trista-četristo ljudi u Srbiji, najviše u Beogradu i Vojvodini. Želja nam je da u Beogradu imamo svoj verski objekat, odnosno hram. Trenutno iznajmljujemo kuću koja služi toj svrsi. Tu se okupljamo 3-4 puta nedeljno. Ponekad, kada slavimo verske praznike, kao što je Đanmaštami (dan kada se pojavio Krišna), iznajmimo neku salu, jednom smo čak slavili u rezidenciji Ambasade Indije.

Ti si na neki način lider zajednice Hare Krišna kod nas. Koja je tvoja uloga, kakva ti je pozicija? Kako izgleda jedan tvoj dan?
-Dobro si rekao "na neki način". Ima nas nekoliko koji vodimo pokret u Beogradu i Srbiji. Demokratski se dogovaramo i delimo odgovornosti. Pored tih aktivnosti svako od nas ima svoj posao, porodicu i život. Ja se nekako snalazim i bez posla (živim od izdavanja lokala koji sam nasledio od oca), tako da dosta putujem i nemam neki ustaljen model kako mi teče dan ili nedelja.
Najbitniji deo duhovne prakse jednog Hare Krišna sledbenika je molitva. Ta molitva je mnogima poznata iz filmova i pesama: " Hare Krišna, Hare Krišna, Krišna Krišna, Hare Hare, Hare Rama, Hare Rama, Rama Rama, Hare Hare". U nekom slobodnom prevodu ona znači: «O Gospode, molim Te, uključi me u tvoju službu!».

Imate li problema sa okolinom, sa sugrađanima, sa porodicom? Šta kažu konkretno tvoji roditelji za tvoje opredeljenje?
-Sada je problema mnogo manje. Kada sam se ja priključio, na Karaburmi je postojao hram, velika kuća gde su pripadnici Hare Krišna pokreta živeli. To su, meni lično, bila lepa vremena. Jedva sam čekao da završim srednju školu da bih prešao da živim u hram. Upravo su takve stvari izazivale probleme porodicama čija su deca (nikako maloletna, a često i odrasli ljudi) došla da žive u beogradski hram. Razne priče su se ispredale, a našoj maloj zajednici pripisivala se velika moć. Ljudi koji su tu dolazili da žive tragali su za smislom života, duhovnošću, a neki su bili radoznali ili su želeli neku vrstu izlaza iz teških devedesetih. Bilo je i dosta izbeglica iz Hrvatske i Bosne. To su ljudi koji su se bavili ovom duhovnošću uglavnom živeći u svojim kućama, a utočište su pronašli u beogradskom hramu.
Tih godina počela je velika medijska hajka na nas i na druge male verske zajednice. Sećam se naslova sa naslovne strane jednih dnevnih novina "Hare Krišna-državni neprijatelj broj jedan"! Padalo mi je na pamet da se predam policiji i tako oslobodim državu neprijatelja. Ta vrsta pritiska se osetila u porodicama svih nas. Roditelji su se sve više plašili i bilo ih je sramota da drugima kažu gde im je sin ili ćerka. Ni mojoj majci nije bilo lako; umesto fakulteta ja sam se preselio u hram. Isprva na jedan mesec, produžavajući sve više, ostadoh na kraju pet godina, dokle god je bilo hrama na Karaburmi. (kasnije smo iz niza razloga bili prinuđeni da prestanemo sa zakupom te kuće). Međutim, moja majka je uspela da me razume i videvši da radim stvari koje me ispunjavaju, a pri tom ne ugrožavaju moju ličnost i slobodu, dala mi je podršku iako bi joj, verujem, bilo lakše da sam se manuo svega toga. Ja je mnogo volim i zahvalan sam joj zbog toga. Svih ovih godina imamo dobar odnos.

Česti su komentari ljudi da ste vi ozbiljna sekta. U stilu, kod vas dolaze zabludela deca, ljudi sa psihičkim problemima ili bivši narkomani i neostvareni ljudi ... Kako to kometarišeš?
-Pre bih rekao neozbiljna sekta (tako se mi šalimo na svoj račun). Razni "stručnjaci" nemilosrdno su nam prilepili takvu etiketu. Nažalost, i sami smo delimično krivi zbog toga. Učenje i duhovnost koju smo pokušavali da predstavimo veoma je čista i uzvišena. Bhagavad-gitu i Vede sa oduševljenjem su proučavali najveći svetski naučnici, filozofi i umetnici (Ajnštajn, Hese, Šopenhauer, Tesla, Jung, Platon…). U hinduizmu, koji je okean politeističkih pravaca, raznih joga sistema i meditacija, vaišnavizam je najsličniji našem hrišćanstvu, a mnogi dokazi upućuju da je star preko 5000 godina. Danas u Indiji imate nekoliko stotina miliona ljudi koji obožavaju Krišnu, a širom sveta Hare Krišna pokret je priznat kao religija.
Takvu, ozbiljnu duhovnu nauku ili religiju pokušavali smo da predstavimo kako smo znali i umeli. Pravili smo koncerte indijske duhovne muzike, prodavali knjige, držali predavanja. Morate da shvatite da je duh koji smo imali pomalo partizanski. Sami, protiv čitave imperije materijalizma. Naravno da smo grešili, žao nam je. Ali, te naše greške nikako ne spadaju u kategorije u koje ih vole svrstati "stručnjaci u borbi protiv sekti". Zar bi zakon tolerisao kriminal jedne male grupe koje bi mnogi voleli da se otarase? Ljudi prosto vole da nas mistifikuju.
Što se tiče ljudi koji nam dolaze, mi smo otvoreni za svakoga. Maloletnima ne dozvoljavamo da dolaze, a ti problematični koje si spomenuo nekad nam predstavljaju problem, ali dokle god ne prave uznemirenje, mi ih ne odbijamo. Neko bi se možda iznenadio kada bi video da među nama ima lekara, pravnika, profesora, slikara, poslovnih ljudi, privatnika… ili kada bi video koliko je tu porodica sa decom, koje sasvim normalno funkcionišu u ovom društvu.
U SAD-u Hare Krišna pokret je od države dobio priznanje za borbu protiv ovisnosti od narkotika. Jedna od glavnih aktivnosti nam je i besplatno deljenje vegetarijanske hrane ugroženim osobama. Ovde u Srbiji nam je odlično išlo, čak smo dočekivali i kolone izbeglica, obilazili sirotišta, bolnice, domove i razne druge ustanove. Naravno, nikome nismo objašnjavali koje smo veroispovesti.

Poznat je slučaj pripadnika Hare Krišna iz Jagodine koji je nekoliko puta zadobio teške telesne povrede zbog svog verskog opredeljenja. Reci nam nešto o njegovom slučaju, kakvu zaštitu dobijate od države i da li uopšte možete da računate na to?
-To je tužna i tragična priča. Života je miran čovek i gleda svoja posla, slika i radi kao restaurator u muzeju. Voli da bere lekovite trave i pravi je prirodnjak. U početku je napadnut bejzbol palicama uz pretnje da treba da pobegne u Indiju, kasnije je još četiri puta napadan i to svaki put ubadan nožem po nekoliko puta u svakom napadu. U predelu stomaka, jednom u srce (srećom, nož nije probio rebra), u vrat, a na glavi mu je pretposlednji put urezan krst.
Napadač(i) su uvek bili prekrivenih glava, a Života je dvaput napadan na kućnom pragu. Iako bi po zakonu takvi napadi trebalo da se tretiraju kao pokušaj ubistva, policija nije čak ni istragu pokrenula, a argument im je da Života neće da sarađuje jer ne zna da opiše napadača. Mi smo ga savetovali da se preseli, da ode na selo. Nudili smo se da mu pomognemo da se preseli u Indiju (i na taj način pokažemo napadaču da je uspeo u svojoj nameri). Nije nam ni lako sa Životom, njemu je neprijatno to što se mi brinemo za njega, kaže: "Pa, nisam bolje ni zaslužio!" Pare za Indiju hoće sam da skupi, a i napadaču bi oprostio jer taj stvarno ne zna šta čini. U mestu poput Jagodine veoma je čudno da policija ne nađe čak ni osumnjičenog.
Što se Beograda tiče, svaki naš javni skup uredno prijavljujemo policiji, a postoje i inspektori koji su zaduženi za verske zajednice, koji nas obilaze. Zaista svima svaka čast, policija tu savršeno radi svoj posao.

Kakvo je vaše mesto kao verske zajednice u Srbiji, kako je regulisan zakon kod nas i da li treba da se nešto menja?
-Još 1989. godine registrovani smo kao verska zajednica. Nedavno smo podneli zahtev, kao i sve ostale verske zajednice, za ponovnu registraciju jer je to zakon tražio od nas. Baš je u to vreme ministar vera otišao i zamenio ga je drugi. Praktično, čekamo odgovor. Nedopustivo bi bilo da se naša registracija dovede u pitanje, time bi se povredila osnovna ljudska prava. Srbija i Indija su u tradicionalno dobrim odnosima. U Beogradu je pre stotinak godina izgrađen prvi budistički hram u Evropi i to kao poklon budistima. U Indiji imate nekoliko miliona hrišćana, čak i pravoslavaca. Tamo to nikome ne smeta i niko ih ne naziva sektom.
Ono što bismo mi želeli da se poštuje jeste da se zakonom kažnjavaju osobe koje kleveću ili huškaju ljude protiv nas i ostalih malih verskih zajednica. Ako mi radimo nešto loše, neka nas tuže, pa da mi odgovaramo, a ne da nam se prilepljuju tračevi.
Kada se u medijima govori o nama, pitaju se samozvani borci za odbranu srpstva - ljudi koju stiču slavu tako što neargumentovano na sva zvona pljuju po nama, a skoro nikada se ne čuje naš glas.

Kakva je situacija u regionu, da li pripadnici Hare Krišna zajednice imaju problema kao i ovde?
-Po pitanju verskih sloboda, nažalost, kaskamo za zemljama koje nas okružuju (osim Rumunije i Albanije). U Sloveniji i Hrvatskoj pokret je daleko razvijeniji, a ljudi su prilično opušteni i naklonjeni. Tamo se ne dešava da se u medijima narod huška protiv Hare Krišna pokreta, a za svaku izgovorenu ili napisanu reč se odgovara. Ovde su o nama napisane gomile i gomile neistina, svega nekoliko puta naši demanti su objavljeni, a susretali smo se sa odgovorima urednika: "Pa, tužite nas!"
U okolnom zemljama ne postoji ni sistematska kampanja po školama, gde se deca zastrašuju svime što nije pravoslavno, a verske zajednice se trpaju u isti koš sa satanistima i morbidnim kultovima.
Hare Krišna pokret u Mađarskoj ima čitavo ekološko selo koje je prava turistička atrakcija, a država im u tome pomaže, čak finansijski. Čak i u Sarajevu možete videti da se na ulicama peva Hare Krišna.

Ljudi se sećaju grupe Nityananda, koja je bila vrlo popularna u jednom periodu, čak i po svetu. Da li možeš nešto da kažeš o tom fenomenu i šta je sada sa tim ljudima iz grupe? Da li neko nastavlja njihovim putem? I uopšte, koje instrumente koriste pripadnici Hare Krišna pokreta?
-Grupa Nityananda je zaista bila hit i po Srbiji je okupljala na svojim kocertima i po 5-6 hiljada ljudi. Sa njima su svirali i Vlatko Stefanovski, Točak, Slađana Milošević… Mislim da su ti koncerti uplašili razne isterivače duhova (ljude koji se bore protiv sekti) jer se mogao steći utisak da je čitava publika, u stvari, grupa sledbenika. Međutim, ljudi su, prosto, voleli lepu atmosferu, dobru muziku i vesele muzičare. Takva vrsta muzike se u to vreme nije baš mogla čuti bilo gde, čak i na nivou Evrope.
Instrumenti su iz Indije, mridanga je glineni bubanj, sitar, vina, eseradž i sarot su žičani instrumenti.., bambus flauta, svarmandal nešto poput citre. Naravno, nije poenta bila samo u tim instrumentima, same pesme su molitve ili mantre koje uzdižu svesnost. A i pevačica je bila izuzetna i dalje se bavi ovom vrstom duhovnosti, jedino što je u drugoj fazi života kada joj nije do nastupa. A ostali članovi su tu i tamo po belom svetu, neko manje, neko više povezan sa Krišnom.
Sada imamo dosta skromniji bend "Vrađa Mandala", koji pored duhovne muzike nudi i intimniju atmosferu i spontanost. Dosta ljudi dolazi na naše koncerte, ali ne sa namerom da se pretvore u Hare krišnijevce, što mi ni ne namećemo, nego radi zaista lepog doživljaja.

Kakvo je mesto žene u Hare Krišna zajednici? Vi ste, ipak, odvojeni u nekim stvarima?
-Polazimo od toga da smo svi mi, zapravo, duhovne duše. Telo može biti muško ili žensko, ove ili one nacije, ali mi smo ta duša koja ga pokreće. Žene oslovljavamo (osim sopstvenu ženu) sa mataji, što znači majka ili mati, a shodno tome se i trudimo da ih tretiramo sa poštovanjem. Neke od naših lidera su žene, čak bi uskoro jedna žena trebala da postane duhovni učitelj (nešto poput duhovnika u pravoslavlju). Naravno, u hramu za vreme duhovnih programa muškarci i žene stoje ili sede odvojeno. Dok smo imali taj veliki hram, kuća je bila podeljena, a živeli smo kao u manastiru. Protivnici smo razvoda (zasad bez velikog uspeha), a skoro svi naši članovi su porodični ljudi. Tu su i deca u koju zaista puno ulažemo. I nije obavezno da ona, kad porastu, budu članovi Hare Krišna pokreta. Taj izbor je ličan i nije moguće nekoga prisiljavati da to bude. Iskreno, mali broj ljudi se zaista potpuno pronađe na tom putu. Mnogi su preko našeg pokreta prestali da budu ateisti, ali su se, posle nekog vremena, okrenuli pravoslavlju. Mi zaista podržavamo ostale vrste monoteističke duhovnosti. Smatramo da se svi molimo istom Bogu, samo svako na svoj način.

Jednom godišnje održavate kampove na Fruškoj gori. Šta se u kampu dešava i kako sve to izgleda?
-Fruška Gora, Palić, Devojački Bunar… kako kad. Počeli smo pre desetak godina sa četrdesetak ljudi, a ove godine nas je bilo više od 350. U Hrvatskoj takođe postoji sličan projekat, ali ih tamo bude više od 500. Međutim, moram da se pohvalim, sve više hrvatskih Hare Krišna ljudi dolazi na naš kamp. Zapravo čitava ex-YU. Naših ljudi je manje od pola, a imali smo goste iz čitave Evrope, Severne i Južne Amerike, Indije, čak je i njih šestoro htelo da dođe iz Irana, ali nisu dobili vizu. Svi hvale atmosferu i gostoprimstvo na našem kampu. Tih desetak dana imamo razne seminare, puno pevamo i plešemo, tu su i razne radionice, psihološke, joga, tai-či… Hrana je vegetarijanska indijska koju sami spremamo i tu smo dobili posebne pohvale da ne štedimo kad kuvamo, čak su neki rekli da smo preterali. Obično nas poseti i indijski ambasador. Svako veče je kulturni program sa predstavama, kvizom, slajdovima, plesom, a za mnoge dan počinje već u 4.30 kad imamo jutarnju liturgiju i molitvu.
To je zaista događaj koji se pamti. Te kampove ne reklamiramo i ne pozivamo ljude sa strane jer je ideja da naši članovi dobiju duhovna iskustva, da se obrazuju i učvrste u veri.

Kako se zovu haljine koje nosite i zašto ste tako šareni, ima dosta i narandžaste boje...?
-Takvu odeću možemo videti u Indiji na svakom koraku. Ženska odeća je sari, to je komad šarenog materijala dug oko 6 metara koji se oblači na specifičan način. A muškarci nose doti, beli oženjeni, a narandžasti nose monasi. Nažalost, naši Hare Krišna monasi su ili u Indiji ili u nekim zemljama gde mogu slobodno da budu to što jesu.

Pripadnike Hare Krišna često ljudi povezuju sa igranjem i pevanjem na ulicama ...Kakve su pesme u pitanju, kakva vrsta plesa?
-Vede za ovo doba propisuju pojanje i Gospodovih imena (Hare Krišna i Rama), sedeći ili uz ples. Ta imena su duhovna jer su imena Boga i njihovo pevanje budi najlepša duhovna osećanja. Ne morate biti sledbenik Hare Krišna da biste to osetili. Nije retko ni da poznati muzički bendovi kroz neku pesmu provuku Hare Krišna. Ples je jednostavan i pomaže jer pojačava doživljaj. Nadam se da će i beogradske ulice biti ulepšavane takvim izvođenjem, kao što je slučaj sa ulicama Londona, Praga, Moskve, Atine, Zagreba…

Čime se hranite, kakav je vaš odnos prema porocima, cigaretama, kafi, alkoholu ...? Kakav je vaš odnos prema seksu?
-Hranimo se lakto-vegetarijanski, znači ne jedemo meso, ribu i jaja. Jedemo mleko i mlečne proizvode. Ideja takve ishrane nije samo zdravstvena, već se radi i o samilosti. Ne ubijati nikoga radi prehrane. Bar ne ako nam život nije ugrožen. Ne intoksiciramo se bilo pušenjem, alkoholom, kafom, a kamoli nečim težim. Uglavnom bojkotujemo i koka-kolu.
Najstriktniji sledbenici upražnjavaju seks samo u braku za svrhu dobijanja deteta. Seks izvan braka nije dozvoljen. Imamo visoke principe, ali ih sledimo dobrovoljno. Glavna poenta nije ni u celibatu ni u vegetarijanstvu, već u čistoći srca i iskrenoj molitvi.

Ko je osnovao Hare Krišna pokret u Beogradu, koje godine? Kako je sve to počelo?

-Prošle godine smo slavili 20 godina od načeg prvog centra koji je bio u Borči. Uglavnom, u početku su tu bili članovi grupe Nityananda, a pokret je prvo zaživeo u Zagrebu. Na proslavi smo slušali dirljive i komične priče kako je to nekada bilo.

Jedan od najvećih Hare Krišna duhovnika danas u svetu je Sacinandana Swami. On je tvoj duhovni učitelj i često dolazi u Srbiju. Kaži nam nešto njemu.
-Sacinandana Swami živi kao monah već 37 godina. On je sa šesnaest godina postao Hare Krišna, za sobom ostavivši bogatu porodicu i potpuno se odrekavši nasledstva. Otac mu je bio direktor nemačke železnice, a majka takođe iz bogate porodice. Napisao je nekoliko knjiga koje se izuzetno dobro prodaju u svetu i van kruga Hare Krišna pokreta. Čitav život putuje, drži predavanja i seminare, susreće se sa mnogim duhovnim vođama iz raznih religija. Često drži predavanja i na univerzitetima širom Evrope i Amerike, a sam je osnivač i počasni direktor Vedske akademije u Berlinu. Iako živi dinamičnim životom, voli da na mesec-dva nestane u zabitima Indije gde je posvećen molitvi po čitav dan. Veoma je topla i entuzijastična osoba, a mnogo voli i našu zemlju. Često kaže da je u prošlom životu bio čistač ulica u Beogradu. Slušao sam jedno njegovo predavanje iz Odese gde je pred 4000 ljudi rekao kako razume slovenski mentalitet jer i sam potiče iz jedne slovenske zemlje sa Balkana - Srbije. Iako je meni izuzetno drag i blizak, moram da dodam da ima dosta izuzetnih duhovnika u Hare Krišna pokretu.

Kako si ti lično dospeo u Hare Krišna priču?
-U početku veoma polako. Iako sam veoma lako prihvatio vedski pristup Bogu, duši, karmi i reinkarnaciji, malo me je bilo strah da dođem u taj hram i upoznam sve te ljude. Mojih par prijatelja su već redovno išli tamo, ali ja sam se plašio da ću sve morati da promenim u svom životu kad budem počeo time da se ozbiljnije bavim. Donekle sam bio u pravu, otkrio sam jedan drugi svet, fenomenalne ljude, stvarno, stvarno dobru hranu, osećaj da radim ispravnu stvar, da sam ispravan Bogu. Muzika, mirisi, filozofija koja je išla dublje i dalje od ostalih koje sam poznavao. Veliko olakšanje, kad sam počeo da gubim strah i teskobu, kada sam počeo da više služim druge umesto sebe. Konačno je nešto imalo smisla. Tu je, naravno, bilo dosta i moje nezrelosti. Prijalo mi je što radim nešto sasvim drugačije i što sam kao buntovnik. Velika snaga je dolazila iz čistog života i molitvi. Međutim, mnogo je veći izazov nastaviti tim putem godinu za godinom. Tu su još i izazovi pritiska okoline, ali prava borba se dešava iznutra. Borba protiv pohlepe, zavisti, gneva, sebičnosti...

Bio si u Indiji više puta. Kakve utiske nosiš odande?
-Šta da ti kažem, samo vrebam priliku da ponovo odem. Indija je zemlja u koju se ili zaljubite ili iz nje pobegnete. Supruga i ja smo, bežeći od velikih gradova lutali Himalajima i raznim svetim mestima Indije. Iako smo videli onaj tužni i teški deo ove zemlje, upoznali smo i njene divne ljude, čista srca, jednostavne i tople. Svima pričam kako nam je jedan (uopšte ne bogati) Indijac pozajmio 100 dolara kada nam je to zaista trebalo, nakon što nas se setio da smo i prošle godine bili kod njega u prodavnici. Svet bi bio drugačiji da nema takve zemlje. Interesantno je da i slovenski narodi imaju jake jezičke veze sa sanskritom –jezikom kojim su pisane Vede. Nebo se kaže nebo, vidi se kaže vidhi, kada -kada, mati –mati, dva –dva...
A imena Rada, Mira, Milan, Maja i Tara prisutna su i u Indiji.

* Mislim, zna se ko je car.

Inače ceo text i komentari

Na spisku onih koji su prerano otišli , a bili su extremno dobri & talentovani & posebni & ... se sigurno nalazi i dvojac iz EKV-a Milan & Magi... Sluačjno sam na svom hard dsiku nabasao na obradu pesme Idemo koju su uradili fantastični jarboli i ta pesma je sjajna. Ma šta sjajna genijalna. Na žalos', ove pesme nema na jutjubu...

Idemo
DUM DUM (1991)

Ona sanja da sam oprao ruke,
Da sam obrijan, da sam lep.
Toplo je na jastuku, u polusnu.
Mirise na dorucak.
Prijatan glas iz druge sobe se javlja,
Kaze da je pocelo.
Kaze da je pocelo.
Idemo!

Nismo znali da je kocka bacena;
Nismo da je srusen most;
Reka blista ispod cizama,
Cista voda, malo krvava.
Idemo!

Nismo znali da su sela spaljena.
Nismo znali da je vatra greh.
Nase ruke nisu vezane,
Nase ruke nisu bludnice.
Idemo!

Ona sanja da sam oprao ruke,
Da sam obrijan, da sam lep.
Toplo je na jastuku, u polusnu.
Mirise na dorucak.
Prijatan glas iz druge sobe se javlja,
Kaze da je pocelo,
Kaze da je pocelo.
Pocelo je! Idemo!

 

Milan Mladenovic

U poslednje vreme držim dijetu. Nije baš to neka extremna dijeta, jer jedem i pizzu i pijem pivo i jedem i meso i testenine, ali ... eto. Držim dijetu.

Mada, kada pogledam ovu sliku... zapitam se. Da li baš moram da imam manje od 105 kg ?
Što reče Jeca Karleuša (parafraziram) "jebeš čoveka koji nema sto kila" ,..

Elem, ovo je stvarna slika. Koliko se sećam, napravio ju je čovek koji je dugo za Benetton pravio one šokantne fotografije (čika gugl je potvrdio :
“The picture was shot by the controversial Italian photographer Oliviero Toscani, who in 1992 photographed a man dying of AIDS for a campaign for clothing group Benetton. Toscani’s aim was ‘to use that naked body to show everyone the reality of this illness, caused in most cases by the stereotypes imposed by the world of fashion’, Flash&Partners said in a statement.)...

I ova slika je deo kampanje .,..

Isabelle Caro :



i iz drugog ugla:



Mada, medijski pritisak je stvarno ogroman... Tolike novine, časopisi, televizije, spotovi...
eto.

Malopre beše u dnevniku, da je prethodno veče postignut svojevrstan rekord jer su četvoro pacijenata dobili nove bubrege i (ako sve bude ok) neće više morati na dijalizu. Kao što reče jedan od njih, novi život im je počeo...
Svi bubrezi su uzeti sa mrtvaca i onda je došao Tomica da priča o donorstvu. I zapanjio me je podatak da samo dve od deset porodica daju organe svog pokojnog člana na dalju upotrebu. Šta sprečava onih 8 da nekom spasu život ? Odgovor na ovo pitanje mi je potpuno nepoznat, a zbog učestalosti bih trebao da razumem. Ali, meni ama baš ništa ne pada na pamet. Uopšte ne vidim neki razlog za protiv, a izgleda da su oni znatno jači...

Odavno planiram da potpišem donosrku karticu, da ako pandrknem, neko upotrebi neki moj zdrav organ. Na primer, jako mi se svidja kako je to Sudan (ili Saudijska Arabija, nisam siguran, a mrzi me da guglam) rešila, jer su oni uveli obrnutu logiku (i meni skroz "logičniju" logiku) koja se sastoji u tome da je podrazumevano da svako hoće da ostavi svoje organe na daljnu upotrebu, a da ako neće - mora da potpiše "antidonorsku" karticu (ne znam kako se ovo zove, ali se meni djasvi 'vako)...

U bivstvu, što ja ne bih dao organe nakon što umrem, jer meni sigurno neće trebati , a nekoga će spasiti ili bar olakšati život ?

Cela vest:

Žrtve instalacije Tejt galerije

Instalacija u vidu pukotine duge 167 metara u betonskom podu jedne sale u Tejt galeriji moderne umetnosti u Londonu, uzrokovala je povredu troje posetilaca, saopštila je uprava muzeja.

Tri osobe koje su se suviše približile pukotini, instalaciji kolumbijske umetnice Doris Salsedo, upale su u nju nakon čega je osoblje muzeja moralo da im ukaže medicinsku pomoć.

"Za sve posetioce koji sa povredema odmah se pobrinulo osoblje iz obezbeđenja muzeja koje je prošlo obuku iz prve pomoći, ali niko nije zadobio ozbiljne povrede", izjavio je portparol muzeja.

Nova, nedavno postavljena instalacija koja predstavlja pukotinu dugu 167 metara, dubine ponegde i do jednog metra, po rečima njene autorke simbolizuje ponor između pripadnika bele rase i ostalog dela čovečanstva.

U prospektu koji se deli posetiocima muzej upozorava na moguću opasnost od pada u pukotinu, ali ne planira da postavi nikakvu sigurnosnu ogradu koja bi "smetala pri razgledanju dela".

Već prva dva dana nakon postavljanja, 23.000 posetilaca došlo je da vidi instalaciju kolumbijske umetnice.

**************************

 

Pukotina je prilično jasan i jak simbol... Sada, kada vidim da su neki uspeli da upadnu -> cela instalacija mi izgleda dosta smislenije... Elem, 23000 ljudi je došlo da vidi pukotinu ...

Koliko treba hrabrosti da neko pukotinu stavi u muzej ?

da li je potrebno uopšte otići da bi ona , hm, uspela u nameri da isprovocira ili nagna na razmišljanje? Meni se čini da je dovoljno čuti o tome... E sad, da li će to nekoga stvarno naterati da pomisli da postoji pukotina izmedju belaca i "obojenih" (jasno je da smo mi normalni, a oni obojeni). Da li do takvih uopšte može da dopre ideja kroz umetnost ? Bolje da su stavili pukotinu (ali naravno ne pravu) na flašu piva ... Da li su oni koji su je svesni išta uraditi da to promene ?

 

 

Jedna stvar - društvo u Srbiji je zaostalo. To nije toliko očigledno dok se ne ode na duži period u inostranstvo. Pri tome ne mislim na ekonomsku zaostalost, nego na (po mom mišljenju mnogo tužnije i strašnije) civilizacijsku zaostalost.

Na primer, odnos prema ljudima je mnogo bolji u ovoj Ljubljani. Ma koliko se to kosilo sa našim tripom o našoj velikoj duši, činjenica je da se nama u Srbiji jebe za sve druge ljude. Banalan primer je situacija u saobraćaju kada se neko isparkirava ili pokušava da se ubaci iz sporedne ulice u glavnu. Neopsorna je činjenica da bi mi komotno gledali kako taj neko vene u kolima i nikad mu ne bi stali (99%), medjutim ovde nije tako. Ljudima nije teško da propuste nekog. Ne trube kada neko ne krene u istoj sekundi kada se upali zeleno. Ovo nije uslovljeno kaznama.  Nije obavezno puštati ostale automobile.
Druga stvar... potpuno poremećen sistem vrednosti. Mislim da se tu pokazuje neverovatna istinost Andrićeve mudrosti : "

Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanja jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla u svetu oko sebe nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete."

 

U prilog ovoj tezi, najočiglednije je ponašanje jednog ministra (V. Ilić) i potpuno odsustvo bilo kakve osude , naprotiv. Takvo ponašanje se tumači kao "narodsko" i u stvari poboljšava Ilićeve šanse na sledećim izborima. Jedan od indikatora je proglašavanje za heroja nekog ko je ubio 5000 ljudi. Političko je pitanje da li će on ili neće otići u sud. Moralno i vrednosno pitanje je da li je taj čovek heroj. Takodje, i  pre neki  dan je neki poslanik  mrtav 'ladan uvredio  ceo narod . A što je jo gore, taj čovek je bio u epicentru medjunacionalne mržnje. Sva je prilika da je on tamo dobro profitirao, inače bi pazio sa takvim stvarima. Osuda : nikakva. Klasične nevladine zajebancije su osudile, a sve ostale boli ona stvar. Ministar policije je bivši provalnik. MInistar smislio da bi bilo dobro izgraditi crkvu gde je velikomučenik sa mitraljezom Filaret apsolutno postio. Crkva se u sve meša. Vera je prestala da bude ličan čin i postaje vrlina. Ceni se to što neko veruje u Boga (da ne bude zabune, ne mislim ni da treba da se vredja), ali samo ovog našeg saborskog. Ostali bogovi nas ugrožavaju. Rodoljublje se uzima kao najveća vrlina. Religioznost takodje. I onda neko krade ko voli svoju zemlju (a naravno da je voli kada joj toliko uzima) i on je narodu OK...

Smeće na ulicama. I u bukvalno i metaforički. LJudi opušteno bacaju sve oko sebe, čak i gde ima kanti. Nije moje, valjda je to ta logika.

Da ne pominjem podefiliju i kazne za istu. I olakšavajuće okolnosti. I ... 

LM, poenta ovoga nije kako sam ja pametan, i sada kenj kenj ser ser... Radi se o tome što se ja vraćam uskoro u Beogradi i planiram da nešto uradim po tom pitanju. Jedino što se nameće je društveni aktivizam. Svakim danom sam sve više levo, sve se više budi neki osećaj socijlne (ne)pravde,  humanizma, pomoći ljudima  i itd itd...

Na primer, u Ljubljani izlazi list  Kralj Ulice , koji košta 1e, od čega pola ide beskućnicima koji ih prodaju. Textovi su pisali beskućnici ili su o njima ili već teme koje ih zanimaju ili ...Uskoro se očekuje otvaranje dobrodelne trgovine. Smisao te trgovine je da ljudi koji hoće nešto da bace, to ne bace nego odnesu tamo, a onda se prodaje za malo para. U tim trgovinama rade beskućnici i predstavlja način pomoći njihovog uklapanja u društvo. Da li bi se to kod nas moglo zamisliti ? Teško. za sada.

Sasvim sigurno nikad neću otiči extremno levo u anrhizam i slične oblike društvenog uredjenja. Ali, sasvim sigurno pravičniji svet je neophodan...

random misli ... s obzirom da sam ovo pisao u nekoliko navrata, prilično je rastresito. al' nema veze ...

eto...

Pre nekoliko nedelja na emtiviju videh ovaj spot, pa reših da podelim sa vama svoje oduševljenje... Ljudi su genijalci...
ZOSTER.....
ZOSTER....
ZOSTER....
ZOSTER....

Naravno da je nisam pitao da li bi joj se ovakva zgrada svidela. Mislim, kome ne bi. A pogotovo nekome ko toliko voli boje, neobične oblike , a ni nesimetrije joj nisu strane (mis'im, da joj vidite frizuru sve bi vam bilo jasno) ...
Elem, u ovom postu se izražava poštovanje jednom umetniku (onom iz naslova) i društvenoj zajednici što mu je dozvolila da se igra i tako doprinese oplemenjivanju prostora (a i budjelara, bogami). Prostor je lepši,. grad je zanimljiviji, turista je više ... Ali, uz sve ove ++++, opet mi se čini da je ovako nešto kod nas nemoguće.
Evo par slika , + par linkova...


pa još...

i još

 

Genije.