Pricajte nesto. Necemo promeniti svet, to znam, ali vredi pricati.

Kuda idemo? Da li brinemo o sebi i drustvu? Da li ucimo decu tome?

Juce citam u novinama da je klinac ubijen zato sto je hteo da spali zastavu fudbalskog kluba (necu ni da kazem kog). Zasto nam se to dogadja? Necu da moralisem, ali mi smo krivi. Ne pricamo im dovoljno, ne volimo ih na pravi nacin. Dozvoljavamo im sve. I ja sam takva mama. Strepim kad izadje na ulicu, kad krene u skolu, kad izadje da baci smece... Tesko je biti dobar roditelj, reci "ne" kad treba i obrnuto. Onda idemo u onu krajnost kada postanu razmazeni i raspusteni,kada ne postuju starije, ne znaju da treba da im ustupe mesto u prevozu.

Hocemo da postignemo sve. Da se usavrsavamo,da gradimo karijeru, da stignemo svuda. Sa ovakvim radnim vremenom je tesko. Posvetiti dovoljno paznje svim ovim stavkama i bez grize savesti docekati vreme za spavanje. Stalno imam utisak da nesto propustam. A vi?