Biti dobar roditelj je, sigurna sam, preokupacija svih nas koji jesmo roditelji time sto smo stekli potomstvo. Kako to zaista biti je neka sasvim druga i teska stvar. Naravno da i ja imam zelju da moji sinovi budu dobri. To iz mog ugla gledano, podrazumeva da budu zdravi, kulturni, uspesni... Kako to postici?!  Cesto, uvece kad odem na spavanje analiziram dan koji je na kraju. Mnogo se prica o tome u poslednje vreme. Slika da su nasa deca dobra i fina generalno, kao i obrnuto: da su svi nevaspitani i porocni  je potpuno bevezna. Nista se ne moze generalizovati.

Mada, licno mislim da su deca nasa slika i prilika, koliko god se mi ljutili. Koliko puta smo u njihovim postupcima, (jos dok su mali pa nas kopiraju kako citamo novine, kako drzimo casu, kako sedimo...) prepoznavali sebe?! Covek prosto bude zatecen kada vidi sebe iz drugog ugla, tek onda shvati kako se zapravo ponasa.

Ponekad, u stvari kad god imam vremena, odgledam emisiju o roditeljstvu na BBC PRIME-u.  Resavaju konkretne probleme u porodici. Vrlo korisno cak i kada se samo posmatra. Postupak je sledeci: roditelji koji ne mogu da se izbore sa problemima u porodici traze pomoc. Ekipa postavi kamere u svuda po stanu ili kuci u kojoj zive i snima njihov zivot 4 nedelje. Onda se materijal analizira i izdvajaju se odredjene tipicne situacije u datoj porodici. Roditelji uglavnom budu zateceni kada su posmatraci. Bude tu i suza. A onda krene resavanje problema. Preko video linka strucnjak ucestvuje u svim situacijama, savetuje i pomaze trenutno.

Organizacija postoji i radi u okviru vlade. To govori koliko brinu o svom potomsvu. Mogli bi smo i mi tako nesto da organizujemo?!

Cesto se pitam u poslednje vreme, sta se to dogodilo s nama kao nacijom, kako smo postali tako surovi. Osvetoljubivi smo uvek bili, gledano kroz vekove, ali zli....cini mi se da ipak nismo bili takvi. Mozda je to samo moja zelja, svesno neprihvatanje cinjenice da smo takvi. Ko zna... Kako je moguce da najblizi ubijaju jedni druge na najsuroviji nacin? Kako je moguce da braca ne vole jedan drugog? Koliko zla ima jedan covek u sebi koji ubije celu porodicu, unisti njene potomke...sve. Ucini da vise ne postoje generacije, zatre im seme. Ja to jednostavno ne mogu da razumem, da prihvatim. Sta probudi zveri u nama? Da li ih svi imamo negde, pritajene? Sta je okidac?

Duboko verujem da ja nemam takvu zver u sebi...

Vetrovit i suncem okupan dan. Pravi dan .... za setnju, za relaksaciju. Iskoristite ga. Ako niste slusali prognozu, nocas ce opet padati kisa. I sutra.

Eto, tek da vas obavestim.

:)

Neke teske misli mi naviru. Patnja coveka cini jacim. Bol koja zariva svoje kandze duboko... nanosi je neko ko ti je najblizi. Neko ko je bio deo tvog tela, deo tvog srca i duse. Onda saznanje da je sudbinski vezan, a da toga nije svestan. Nije jos uvek. Bice valjda, jednog dana... Cekacu. Takva ljubav, nikad ne umire. Nikad. S njom se umire. Ona je neunistiva. Ni uvrede, ni cutanje, ni ignorisanje....bas nista je ne moze unistiti. 

Da li ste primetili trend brige o zdravlju? Cini mi se da se zaista priblizavamo Evropi. Definitivno marketing cini sastavni deo naseg zivota. Mada, imam utisak da zene to lakse i brzeprihvataju od muskaraca. Da li se secate kada ste ranije mogli da cujete i vidite na TV-u pricu o bolestima. To je bila tabuu tema. Bilo je sramno reci da si bolestan. Te strasne bolesti:SIDA, rak.... A ima ih svuda oko nas. Ljudi pate i umiru zbog toga, a mi ih izbegavamo misleci da su zarazni. A nisu... Pate, trpe fizicku bol i onu tezu - psihicku. Prolaze mimo nas.

Nasilje u porodici.Ko je o tome pricao pre par godina? Tuce je muz - to  je nasilje. E, pa nije. Nasilje je kada je zlostavlja psihicki, uslovljava, ucenjuje, sputava.

Nisam ja borac za prava, nisam ni feministkinja. Samo zelim da kazem sta mislim o tome. Neke stvari treba pohvaliti kada za to ima razloga,i obrnuto. Juce sam gledala kraj emisije Katarine Rebrace na Foxu. Iskrene su njene suze. Neobicne za vreme kada mislite da niko vise nema vremena za pojedinca.

Na momente mi se cinilo da nama nema "spasa". Da smo mi los narod, nekulturan, neobrazovan narod koji nije navikao da uci, da bude samokritican. Ali ipak, ima nade za nas!

:)

Upravo sam procitala da je zakazana promocija novog "Fice" za juli!!?  Videli ste?

Sto volim zamkove...

Ima neko neki lep predlog, iskustvo? Mozda ima kod nas jos sem Dundjerskog?

Pricajte nesto. Necemo promeniti svet, to znam, ali vredi pricati.

Kuda idemo? Da li brinemo o sebi i drustvu? Da li ucimo decu tome?

Juce citam u novinama da je klinac ubijen zato sto je hteo da spali zastavu fudbalskog kluba (necu ni da kazem kog). Zasto nam se to dogadja? Necu da moralisem, ali mi smo krivi. Ne pricamo im dovoljno, ne volimo ih na pravi nacin. Dozvoljavamo im sve. I ja sam takva mama. Strepim kad izadje na ulicu, kad krene u skolu, kad izadje da baci smece... Tesko je biti dobar roditelj, reci "ne" kad treba i obrnuto. Onda idemo u onu krajnost kada postanu razmazeni i raspusteni,kada ne postuju starije, ne znaju da treba da im ustupe mesto u prevozu.

Hocemo da postignemo sve. Da se usavrsavamo,da gradimo karijeru, da stignemo svuda. Sa ovakvim radnim vremenom je tesko. Posvetiti dovoljno paznje svim ovim stavkama i bez grize savesti docekati vreme za spavanje. Stalno imam utisak da nesto propustam. A vi?