Слажем дане иза себе неуредно, као да одбацујем прљаву и мокру мајицу после неког тешког рада. Не примећујем их. Живот ми је постао уобичајен, неприметан, понекад затекнем себе у осећању да га не желим. Некад најлекше и најобичније ствари попут кувања кафе, слушања музике, цртања и писања, читања постале су јако тешке и незанимљиве. Највише волим да седим у тишини и гледам у празно. И ишчекујем тај дан.
Дан када ћу те видети на кратко, када ћемо попити кафу у маленој собици и попричати о обичним свакодневним стварима. Цео свет ће се потрудити да ми упропасти то мало времена док испијам кафу и уживам гледајући те како се смејеш и говориш, док ми поглед плива по најлепшиј коси на свету, утапа се у насмејаним очима.
Наравно, као и обично, нећеш ми дозволити да ти се приближим, да те дотакнем, пољубим или загрлим. Гледаћу те, а твој поглед ће ме избегавати, нећеш уживати у томе, нити у мојим лепим речима које ти нудим. Смејаћеш им се и одгурнућеш их од себе далеко.
Отићи ћу невољно повлачећи ноге и себе, јер остајеш а ја одлазим у живот без тебе. И ко зна кад ћу те поново видети. И уживати у кафи и разговору. Можда неком колачу.
И слагаћу дане неуредно...
