А ја умирем кад год је видим. Кад год угледам те насмејане крупне очи, њен осмех, косу која се у водопадима слива низ најлепше лице на свету, кад год видим како се њена одећа припија уз то тело, не жели да га остави, готово увек кад је угледам деси се чудо.
Све стане. Не чујем, не видим,  не дишем, осећам свако крвно зрнце како се у месту заустави. Умрем....
Па оживим: срце поново почне да куца, у све  јачем ритму, од радости хоће да искочи из премалих груди, развучем осмех, очи су заслепљене том лепотом, а мисли зује попут мушица, завежу ми  језик, толико тога бих рекао, а не умем.