Ако немаш нешто што ће те стално гуркати, брзо западнеш у апатију и незаинтересованост и почињеш лагано да пропадаш изнутра, а живот се претвори у неколико основних операција које извршаваш несвесно из дана у дан. И котрљаш дане а да их и не приметиш, и дани који би могли бити најлепши одлазе у неповрат а да има није ни пружена шанса да буду незаборавни, да оставе траг који ћеш вечно носити у глави.
А свет је пун празних људи, који баш овако провлаче себе из дана у дан. Бојим се да сам се и ја преметнуо у једног од њих. Ту грешку сам учинио, сад треба спасити што се спасти може, и чинити све да је што мање таквих људи који упадоше у замку свакодневнице.