Кад устанем ујутро, па онако мамуран, кренем на посао, а ауто се лењо вуче по асфалту, а у стомаку ми неки чудан, љигав осећај, то је свакодневница, ваљда.
А кад те позовeм у току вожње, кажем ти да те волим, и како желим да те пољубим, и ти се насмејеш ,онако слатко, како само ти умеш да се насмејеш, и ауто после тога полети, нестане чудног осећаја у стомаку, и ја могу да издржим све оне давеже...
То је, ваљда љубав...