Sve sam ti rekao. Nisam mogao više ništa da krijem. Jednostavno je cela priča izletela između nas, i, evo, situacija je takva: Tu smo na ovoj ledini, s nepoverenjem i bez reči gledamo jedno u drugo, i ne znamo koji je sledeće potez.

Šta da kažem?
Verovatno se i ti boriš s rečima i ne znaš neku bolju ideju kako da prekineš ovu muklu tišinu. Poput  učesnika u nekakvom dvoboju kružimo zajedno oko neke tačke i posmatramo se, proučavamo jedno drugo smrknutim pogledom. Svakog trena može neko da udari.

Kako da prekinem ovu tešku situaciju?
Posle onolike priče ja više ne mogu naći ni jednu reč, prazan sam, misli mi i dalje rade ogromnom brzinom da pronađu rešenje, a njega nema. Ćutim jer ne znam drugo.

Istina stvara nepoverenje, rekao bih. Nije ništa više isto kao što je bilo pre ove priče. Tvoje iznenađenje i osećaj neprijatnosti su očigledni. Povlačiš se iz naših odnosa ogromnom brzinom, mogu li smatrati da sam prokockao tvoje poverenje?

A šta sam zapravo želeo? Rekao sam ti istinu baš zbog suprotnog efekta, hteo sam da zadobijem tvoje poverenje, da veza između nas bude još jača, a da tvoja želja da budeš sa mnom bude još veća.

Istina, izgleda, plaši ljude, ne mogu da je podnesu.