Оно што је занимљиво, Карамехмедовић воли животиње. Помало. И не све. У ствари, зависи од расположења.
Некако му не иде од руке да било шта очува, јер нема времена, нити места у глави да о тој живуљки размишља, али воли животиње, до одређене границе...
На пример, пас. Воли псе, нарочито ако су од пријатеља, своје је волео, али их није могао очувати јер његов комшија има брдо напуштених џукела које су ово јадно створење терорисале до те мере да је оно морало да побегне главом без обзира. Зато Карамехмедовић не воли комшијине псе. И труди се да им загорча сваки минут постојања.
Један другар Карамехмедовићев није имао пса. Једне ноћи, наравно, касно се вратио из лутања, и легао, и чуо је неки чудан звук кроз прозор у дворишту, нешто је, како би ми то рекли, гекнуло. Ништа, уморан, другар је брзо запао. Ујутро, пред вратима га је чекао један мали пас, и то какав пас!
Таквог не можете наћи нигде. Сто посто јединствен, ружан, жгољав, свака длака има неку своју политику, али весео и упоран, и једно двеста посто блесав. Толико блесав и жељан за игром, да а је Карамехмедовић, када га је ујутро угледао одмах назвао кратко и јасно: БЕЖИ!
И стално му се тако обраћа, Бежи, јер овај упорно насрће на њега са огромном жељом за игром и да га издлакави(јер готово стално се лиња у огромним количинама).
И сада после низа година, и безброј покушаја да га се реши, газда га је некако заволео и увек га заједно посматрају са неком сетом кад он трчкара око њих а они неће да се играју са њим, јер је препун длаке. Бежи само што их не пита:Па што ме нећете бре?
Али, не лежи враже, другар је добио још једног малог псића, симпатичног, веселог, прелепог и несташног. И наравно, Карамехмедовић га је назвао ДОЂИ, и стално се игра са њим, и малтретира га, а он, као да је болестан ако неко на њега не обраћа пажњу. И све би било супер, да се Дођи и Бежи нису уортачили, и као најбољи другари нападају у тандему са жељом да те изгризу по ногавицама, да те испрљју прљавим шапама и наравно издлакаве у огромним количинама ( о лизању и балвљењу нећемо овом приликом).
И тако, Карамехмедовић не сме код свог друга, из два разлога, један се зове Дођи, а други Бежи, али чини ми се да и овај мањи све више личи на свог другара, како расте и џукелави из дана у дан. Блесави су и несташни у огромним количинама, не зна се колико обуће дневно могу да упропасте и сакрију, колико пара панталона и дуксева да упропасте, а о броју избалављених руку и изгрижених ногавица не вреди ни причати.
Дођи и Бежи, два најбоља другара, једног зовеш, долазе ти обојица, једног тераш, долазе ти обојица.
Некако му не иде од руке да било шта очува, јер нема времена, нити места у глави да о тој живуљки размишља, али воли животиње, до одређене границе...
На пример, пас. Воли псе, нарочито ако су од пријатеља, своје је волео, али их није могао очувати јер његов комшија има брдо напуштених џукела које су ово јадно створење терорисале до те мере да је оно морало да побегне главом без обзира. Зато Карамехмедовић не воли комшијине псе. И труди се да им загорча сваки минут постојања.
Један другар Карамехмедовићев није имао пса. Једне ноћи, наравно, касно се вратио из лутања, и легао, и чуо је неки чудан звук кроз прозор у дворишту, нешто је, како би ми то рекли, гекнуло. Ништа, уморан, другар је брзо запао. Ујутро, пред вратима га је чекао један мали пас, и то какав пас!
Таквог не можете наћи нигде. Сто посто јединствен, ружан, жгољав, свака длака има неку своју политику, али весео и упоран, и једно двеста посто блесав. Толико блесав и жељан за игром, да а је Карамехмедовић, када га је ујутро угледао одмах назвао кратко и јасно: БЕЖИ!
И стално му се тако обраћа, Бежи, јер овај упорно насрће на њега са огромном жељом за игром и да га издлакави(јер готово стално се лиња у огромним количинама).
И сада после низа година, и безброј покушаја да га се реши, газда га је некако заволео и увек га заједно посматрају са неком сетом кад он трчкара око њих а они неће да се играју са њим, јер је препун длаке. Бежи само што их не пита:Па што ме нећете бре?
Али, не лежи враже, другар је добио још једног малог псића, симпатичног, веселог, прелепог и несташног. И наравно, Карамехмедовић га је назвао ДОЂИ, и стално се игра са њим, и малтретира га, а он, као да је болестан ако неко на њега не обраћа пажњу. И све би било супер, да се Дођи и Бежи нису уортачили, и као најбољи другари нападају у тандему са жељом да те изгризу по ногавицама, да те испрљју прљавим шапама и наравно издлакаве у огромним количинама ( о лизању и балвљењу нећемо овом приликом).
И тако, Карамехмедовић не сме код свог друга, из два разлога, један се зове Дођи, а други Бежи, али чини ми се да и овај мањи све више личи на свог другара, како расте и џукелави из дана у дан. Блесави су и несташни у огромним количинама, не зна се колико обуће дневно могу да упропасте и сакрију, колико пара панталона и дуксева да упропасте, а о броју избалављених руку и изгрижених ногавица не вреди ни причати.
Дођи и Бежи, два најбоља другара, једног зовеш, долазе ти обојица, једног тераш, долазе ти обојица.