Пре десет година, беше један рат, који Карамехмедовић гледаше са својим земљацима, беспомоћно са Земље, а они други безбрижно на телевизији. Страдаше недужни људи, а у  тотално неважном месту срушише један мост, стар и преслаб, толико небитан, да се и сад сви чуде, шта је била идеја кад се тај мост срушио.  Што се тиче оних других, рат се слабо спомиње (и треба да их је срамота),  остаде само у нашем сећању...
Те године, пролеће а и лето беше кишовито и олујно, Карамехмедовић га запамти баш по тим олујама и поплавама, и по скели која је целог тог лета мењала срушен мост и пркосила набујалој реци.
Затечен једном поред скеле, натопљен изненадном кишом, и издуван ос стране јаког ветра, гледајући како се скелеџије муче по киши, осмисли песму:

ОЛУЈА

Прешла је реку
расклиманом скелом
изгаженом и поплављеном.
Посматрала је уморне скелаџије
како вукући ланце
у небо гледају
у себи псују.