Дође човеку, кад се мало осврне око себе и замисли о томе шта се дешава и какве су последице, да помисли да је стварно баксуз. Тако је, Карамехмедовић већ одавно за себе сматра да је баксуз, као што рече: " тако је записано...". 
Но добро, не треба јадиковати. Најгоре од свега је то што се нема ни шта славити, нити постоји било шта са чиме би био задовољан и поносан.
Десет година!
Десет година, мој Карамехмедовићу!
А ти?
Исти онај шарлатан, офуцан, безвезан, баналан, као што рече једна особа љигав као и увек. Ништа се ниси променио. Иако си имао све што си желео за добар старт. Иако је за тај добар старт било потребно много мука и одрицања, не само твојих Карамехмедовићу, ништа се није десило. Ништа се није променило, нити померило, ни педаљ, мој Карамехмедовићу...
Све ми се чини да си потпуно разочарао, подбацио, омануо.
Додуше, твој терет који вучеш са собом је много већи него пре десет година. То је то. Терет који те притиска, ког не можеш да се решиш. Он је за тобом, са твојим промашајима, и теби не остаје ништа него да помислиш да си баксуз.
Мој Карамехмедовићу...
Оно за шта си мислио да је твоја највећа победа је преоденуло ћурак и сада је, гледано са ове даљине, твој највећи пораз и промашај.
Карамехмедовићу, срећна ти десетогодишњица факултетске дипломе!