Silueta...da li je moguce da ga prepoznajem samo po silueti?!? Ne, to nije on....ili ipak jeste..? Zelim da jeste! Potvrda stize sa druge strane, i sada vise nema sumnje, on je! Boze mili, kako je lep! Lepsi nego sto ga pamtim( a ja sam sklona da idealizujem u glavi )! Da li da pridjem? I opet potvrda stize sa druge strane, "da mu pridjemo?". Nisam cekala ni tren! Pravo ka njemu! Pogledi nam se susrecu....osmeh mi je od uva do uva....i on se osmehuje( a kako i ne bi kad mu se kezim kao imbecil)....a onda takvo ozarenje, onog momenta kada je skontao ko sam!!! I zagrljaj.... jooooj kako se lepo grli.....i to je lepse nego sto pamtim! Neki razgovor kojeg se bas i ne secam, ali znam da mi je prijao...par usputnih reci sa potvrdjivacem, a za sve to vreme moja ruka u njegovoj, ili njegova u mojoj, ne znam vise ni sama....i ponovo zagrljaj....

Kako je lepo kad nekome mozete sve na licu da procitate....kada ne ume ili ne zeli nista da krije....i sve sto vidite je upravo ono sto zelite! Potpuno je ne bitno sve drugo...i svi drugi....samo da me opet onako gleda.....Pa moze i da grmi i da seva( ko razume shvatice ), nije bitno.....on me gleda....onako kako samo on ume....

Da li je moguce da ja sve ovo onda nisam primecivala? Ili mi mozda tada to nije bilo bitno? Jer definitivno su to sve dobro poznate i puno puta vidjene stvari, i pogledi, i dodiri, i reci...ali ovog puta su sasvim drugacije dozivljene! Mozda to znaci da ce onda i sve dugo biti drugacije dozivljeno...? A ako ne bude....Toga se bojim....mislim, bojim...to je malo prejaka rec....

Nije ni bitno... za sada samo znam da su mi poslednja tri dana obojena njegovim bojama...i bas je lepo!