Gde se zavrsava jedno jezero, tu pocinje drugo.. Veliko se uliva u malo, a slapovi suste na sve strane.. Na uzanom jezerskom pojasu, reka se uliva i pravi vir u kome sam ja.. Plivam iz sve snage, vrtlog me okrece. Ja ronim.

Na ovom vodenom putu devojcica moze da vidi i cuje mnoge stvari. To je moja pustolovina. To je moj zivot ..Ima decje romantike, uzbudjenja i radosti...Ima toliko prica da bi sve mogle da stanu u najvecu gradsku biblioteku..
Gledam u te ljude oko sebe i trudim se godinama da nadjem spokoj.. I nemam ga.. Otkad znam za sebe.. Samo uzbudjenja akcije, nerviranja, ljubomoru.. Eksplozije, tempirane bombe, vatrene ljubavi, strast, jaka , nekontrolisana osecanja..

Morate mi oprostiti na tome..

Jedan recni i tok misli me vraca u detinjstvo...
Ne volim bakice, ali sam svoju volela najvise na svetu. Imala je brdo knjiga, koje su stajale uglavnom na podu, jer na policama vise nije bilo mesta. A ja sam na polovini tih knjiga napisala jednog dana svoje ime, cirilicom..I to jednim neprijatno zelenim flomasterom. Bavila sam se tim ispisivanjem svog imena skoro citav jedan dan i bila sam prilicno zadovoljna kad sam posao zavrsila. Kad je baka to sve videla, potpuno je poludela i ceo dan je samo ponavljala da pravim sprdnju sa vaznim stvarima , da su potpisi za primitivce i da ne ostavljam svoje ime svuda okolo.
''To je narcisizam, a on je prokleta bestija'', rekla je, na sta je deda odgovorio da sa tim narcisizmom , ako nista drugo, uvek mogu na ljubavni sastanak i da mi muskarci onda ni ne trebaju.
''Vazno je voleti , pa makar i samo sebe'', rece deda a baka se samo prekrstila na putu do sobe zapitala se sta ce biti sa mnom kad slusam te budalastine.
''Bako , ne nerviraj se, iako nista vas ne razumem''.
''Sreca tvoja.''
A onda..
Kad izadjem iz vode ja vidim da sam odrasla. Moje ruke, noge, bedra, cak i sake, sve je kao u zene. Ja sam zena. Ja znam za sve tragicne price, drame , borbe za zivot . Meni je na licu ispisana istina.
Doslo je vreme da police prestanem da punim cipelama, vec pravim i zrelim odlukama . I drzim se njih. Ova poslednja je zabolela. Jako.
Ali, kazu da vreme leci sve rane..
Izasla sam iz vode, Egzistiram i cekam svoj spokoj .
I vise se ne osvrcem.
Voda , ogledalo , sve je to iza mene.. Refleksija misli i izvesni lazni osmeh ne postoje. Bacila sam ogledala. Vise se ne osvrcem, ne glumim srecu. Lose mi je i kraj, procice...
A do tada.. U stanju hibernacije i nirvane.. Plutam kroz zivot .. i...
Zatvaram oci i cekam svoj san. Ne osvrcem se . Zbog tog sna jedino i zaspim sa osmehom....