Idemo Dalje

Posle dužeg vremena ponovo prepoznajem svoj lik u ogledalu. Koliko samo jedna mala žlezda može da te izobliči, mala , heh mala po veličini...Bolje mi je, lepo je ponovo prepoznati svoj lik i razumeti sopstvena osećanja. Nikada neću zaboraviti agoniju, koju je stvarao osećaj da moje reči nisu moje i da sve što osećam i kanališem nije moje, kao da je neko drugi živeo u mom telu, poigravao se, dirigovao svaki moj trenutak života. Osećaj koji nije dozvoljavao svesnost i samorazumevanje. Izobličena i u bolovima, puna ogavnih trenutaka u sopstvenoj glavi...
Lagano uzimam natrag ono što je moje, moju dušu, moj život, moj temperament... I reči koje izgovaram lagano postaju moje....
Idemo dalje ;)

Pošalji komentar ::

♥♥♥ Super ti je blog!

Idemo dalje

tek kada se takve stvari dese skapiramo da za - biti srećan - treba tako malo. drago mi je da si ok. samo nastavi : )

: )

Idemo...
Smajli.