Ali biram da ćutim...
Realno, nije mi potreban monolog...
Treba mi razgovor, povratna reč...
Nekako su svi umorni...
Ili nisu dostojni ili možda dostupni...
možda dostojna nisam ja...
Posle dužeg vremena ponovo prepoznajem svoj lik u ogledalu. Koliko samo jedna mala žlezda može da te izobliči, mala , heh mala po veličini...Bolje mi je, lepo je ponovo prepoznati svoj lik i razumeti sopstvena osećanja. Nikada neću zaboraviti agoniju, koju je stvarao osećaj da moje reči nisu moje i da sve što osećam i kanališem nije moje, kao da je neko drugi živeo u mom telu, poigravao se, dirigovao svaki moj trenutak života. Osećaj koji nije dozvoljavao svesnost i samorazumevanje. Izobličena i u bolovima, puna ogavnih trenutaka u sopstvenoj glavi...
Lagano uzimam natrag ono što je moje, moju dušu, moj život, moj temperament... I reči koje izgovaram lagano postaju moje....
Idemo dalje ;)
Predivan osećaj.
Predhodna dva dana, puna kuća milih lica, toplih reči. Vrata otvorena svima, a kroz njih su zakoračili najmiliji. Široki osmesi, iskreni pogledi i tople reči.
Gozba i nije bila nešto bogata po kvantitetu, a osećaj je bio kao da većeg blaga na trpezi nije moglo biti.
I ove godine je zaista bila "Srećna slava".
Baterije napunjene, sve je na svom mestu, onako kako treba da bude.
I sada, može se dalje, "u nove radne pobede" :)
Iznošenje stava ne znači da isti taj stav i živimo. Prećutkivanje istog ne znači da ga nemamo. Povezivanje paradoksa u jednu celinu postala je svakodnevnica.
Neko je jednom rekao : Pravilno mišljenje je ono koje dovodu u opasnost tvoje sopstveno, postavlja ga kao pogrešno... Parafrazirala i ostala živa... eto...
Svaki put kada se preispitujem vrtim neke iste ploče, da li to znači da nikada nisam odstupila od linije starta, a opet se menjam. Ili jednostavno nemam dovoljno hrabrosti da novu ploču izvučem iz celofana.
Nošena emocijama i usmeravana razumom (koji teško da je ne oštećen) imam pregršt check point-ova i cilj isprepletan snovima. Ako samo jedan san postane java smatraću se srećnom osobom.
Da bi naučili da prevazilazimo prepreke moramo da naučimo i da gubimo. Stalni pobednik postaje vremenom slabić obavijen lažnim velom uspeha...
Da li je ovo bio stav...
Nije ni bitno, glava mi je puna kodova i dijagrama, projekat traži mnogo više pažnje i vremena, nego što sam očekivala. Naj verovatnije zato, što uvek pomislim da može bolje.... Zapravo, projekat i nije nešto uau, obična metoda insert,update i delete sa po kojim selekt i onda to sa par reda koda oživljeno u dobroj dizajnerskoj maski.... A opet, uvek može bolje....
I ponovo, vraćam se ovde. Tražim odgovor u sebi i deo koji nedostaje. Izgubila sam user name i passvord, i ponovo ih iskopala u starim mail-ovima. Ulogovala se i shvatila da sam obrisala blog, nema ni Jezgra (bar mi se tako čini), niti DreamyBanny (opet možda mi se samo čini), ostade samo Dreamy. Ne mogu baš da dobacim do tog momenta kada se sve kidalo i lomilo u meni, i još manje mogu da kažem koji deo mene i u kom momentu je odabrao opciju "delete".
Ljutnja, gorčina, razočarenje, običan nedostatak vremena, sve po malo i ja sam otišla....
Sada, sada tražim odobrenje, prekor, potvrdu, ljutnju, saosećanje, razumevanje... Deo sebe koji sam izgubila ... tu ... negde... uz put...
Vidim ni lista prijatelja nije ista kao pre... to znači da ovo nije ni Jezgro ni DreamyBanny....
Činimi se da sam preležala blog šizofreniju :D
