Od mog prividjenja ti si cela tkana,
   tvoj plast suncani od mog sna ispreden.
   Ti bese misao moja ocarana,
   simbol svih tastina, porazan i leden.

   A ti ne postojis, nit' si postojala.
   Rodjena u mojoj tisini i cami,
   na Suncu mog srca ti si samo sjala 
   jer sve sto ljubimo - stvorili smo sami.





...
.

U blazenoj noci tvoj prijatelj bdi
Jos od tebe topao,  jos mirisom tvojim,
pogledom, kosom, poljupcima tvojim opijen.

O, ponoci,
o,  mesece, zvezdo i plava izmaglice!


U tebe, voljena moja, moj san uranja,
kao u duboko more ili planinski bezdan,
razbija se o hrid i nestaje u peni,
postaje sunce, koren, zivotinja,
samo da bi s tobom,
samo da bi pored tebe bio.


Daleki Saturn kruzi, a mesec ne vidim,
Vidim samo tvoj lik bled kao cvet,
i smejem se mukom, opijen placem,
nema vise radosti, ni bola nema vise,
samo ti, samo ja i ti, tonemo
u svemirski bezdan, u to duboko more,
gubimo se u njemu,
umiremo i ponovo se vracamo na svet.



H. Hese: Zaljubljeni



Ne priznajem rastanke
i nikad neću
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet koji tek niče.

Kada na samom početku priče
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesečevo srebro ućuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane.



Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem
I zato ne dam, i zato neću
i zato rastanke ne priznajem.

Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima dok postojim.

Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslačka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu.

Zato ne dam i zato neću
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato ću uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu.


Još uvek naš cvet negde niče
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri sleću
Svi su rastanci tužne priče
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću.

(M.Antić)

Tražim pomilovanje
Za neshvaćene
koji ne umeju da premoste
ni kapilarske razdaljine
do svakodnevne stvari proste;
za one koji ostaju strani
rukama što ih drzhe u naručju,
suncu pred kojim se sve razdani,
sobnoj, kao košulja bliskoj, tami.

Za sopstvene duše tamničare,
za radosti svojih trovače,
za one što viču kad im se plače,
kad u nežnost greznu,
što uhode sebe kao tudjina,
za puškarnice srca njina,
za svačiju dušu zatvorenu
i opreznu.

Trazim pomilovanje
za one koji nemaju snage
Zlome kazati da je zao,
Niti rđavome da je rđav,
Za onoga kome je žao
Čoveka istinom usrećiti,
Za ljude koji lažu iz milosrđa.

Za čoveka koji će ponižen biti
Radije nego nekog da ponizi,
Za onoga koji i kad nazre
Obrazinu na nečijem licu
Nema srca da je zdere,
Za ljude koji ne mogu da uvrede
Ni čoveka druge misli i vere,
Za one koji nikada ne bi mogli
Drugome presude da izriču,
Kojima se sve sudije čine stroge,
Za svaku milosrdnu lažnu priču
I slične njima slabosti mnoge.

Za naivne ..

Za one kojima se čini
Da su jednaki
Siromah i bogati,
Slabi i jaki,
Nesuđenik  i onaj koji se sa sa robije vrati,
Bezruki i čovek sa rukama obema,
Miropomazani i odučen od vere,
Zvani
I onaj što pred vratima čeka,
Za njih, za sebe,
Za svakog čoveka
Tražim pomilovanje.

У мени вечерас једна снажна река

свом снагом урличе и размиче кланце,

пробија се силом кроз брда далека

и са срца кида окове и ланце.

 

 У теби вечерас ова иста река,

час као од сребра, час ко море плава,

тече чудно тиха, успорена, мека

и своју природу мyком одсликава.

 


KLETVA I MOLITVA

Boze,sto nebesne pozare spustas u zetve
i sejes strah u srca zlu podana,
molim Ti se od dana do dana:
uslisi moje milostive kletve
za onog koji me voljase srca odana.

Ucini da toplinom moga glasa
odjekne vetar kad oko prozora mu zbori.
Povrati u njegovu dusu neznost blagu,
da,kada seva dize se iz klasa,
njegovo srce za mnom zazubori.

Učini da oblaci, kada minu mu nad domom,
moje blage poprimaju kretnje.
Usadi u njegovu dušu sveti strah,
da, kada okolne šume odjeknu gromom,
začuje u njemu moćni glas Tvoje pretnje.

Učini da jednom, kad u noc se probudi,
sjaj mesecev da ga sa neba pobudi
da skrusen dodje do mene.
Osveta moja bice meka,
jer srce moje ga čeka
i danju i nocu bez promene.



Usne jedino zato postoje
da s nekim podeliš nešto svoje...


NASA TAJNA

O tebi necu govoriti ljudima.
Necu im reci da li si mi samo
poznanik bio ili prijatelj drag;
ni kakav je, ni da li je
u nasim snovima i zudima
dana ovih ostao trag.

Necu im reci da li iz osame,
zedji, umora, ni da li je ikada
ma koje od nas drugo volelo;
niti srce nase
da li nas je radi nas
ili radi drugih
kadgod bolelo.

Necu im reci kakav je sklad
oci nase cesto spajao
u sazvezdje zedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad
da tako bude -
ili nam je bilo svejedno.

Necu im reci da li je zivot
ili od smrti strah
spajao nase ruke;
ni da li zvuke
smeha voleli smo vise
od suma suza.

Necu im reci ni jedan slog jedini,
sta je moglo, ni da li je moglo nesto,
da uplete i sjedini
duse nase kroz citav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo sto je doslo
onome sto je bilo.

Nikome necu reci kakva se
zbog tebe pesma dogadja
u meni vecito:
da li opija toplo
kao sume nase s proleca;
ili tiha i tuzna
cuti u meni recito.
O, nikomke necu reci
da li se radosna ili boleca
pesma dogadja u meni.

Ja vise volim da precutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetloscu sja
i zora i noc i dan;
tamo gde su podjednako tople
i sreca i bol ziva;
tamo gde je od istog vecnog tkiva
i covek i njegov san



Uvećala si me
svojom ljubavlju,
mene koji sam samo
jedan čovek izmedju drugih,
koji plovi običnim tokom,
pokretan voljom
promenljive milosti sveta.


Dala si mi mesto
tamo gde pesnici svih vremena
donose svoje darove,
gde ljubavnici u ime večnog
pozdravljaju jedan drugoga kroz stoleća.

.
Ljudi žurno prolaze ispred mene na trgu -
ne opažajući kako je moje telo postalo
dragoceno od tvog milovanja,
ne znajući da u sebi nosim tvoj poljubac
kao što sunce nosi u svojoj lopti
vatru božanskog dodira,
kojom sija večito.



Zadrhtacu bez sumnje
ako se ikada budemo sreli
u drugome zivotu,
u svetlosti udaljenog sveta. .



Moje srce ptica divljine, naslo je svoje nebo
u tvojim ocima.
One su kolevka jutra,one su carstvo zvezda.
Moje su pesme potonule u dubine njihove.
Pusti me samo da se vinem u to nebo,
u njihovo osamno bespuce.
Pusti me samo da delim oblake,da
sirim krila u sjaju njegovog sunca....


(R.Tagore)

Nekom zabranjuju zvezde.
Nekome krila.
I laste.
Ja ne zabranjujem ništa.
Sme se sve što se ne sme.

Samo jedno te molim:
pokušaj da ne rasteš
ni mrvu svima za inat,
do kraja ove pesme.
U toj se pesmi živi
slobodno,
lepo
i ludo.


Možeš da izmišljaš.
Maštaš,
Da radiš sve naopako.
U njoj i najveće čudo
prestaje da bude čudo,
jer sve što poželiš
kad zažmuriš
- ostaje zauvek tako.

Isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i laži i sebe samog.
Sme se sve što se ne sme.
I sme se više od svega!


Jedini: nemoj da rasteš
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.
I svaki put kad te slome,
pa moraš nov san da stvaraš,
ne sanjaj ga u mraku
Dotrči bliže zori.

Na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad namigneš samo
i osmehneš se polako.
Izbroj u sebi do deset
i to u večnost pretvori.
I sve što žmureći smisliš
ostaće zauvek tako.



(Mika Antić)

opet mi se taj sa fresaka smeši
sa zavetnih slika kamenih albuma ...
a ja bih da ljubim a ja bih da grešim
kneginjice moja sa carskoga druma



đakoni ti časni zavajali lice
u letopis bdenja u mudrosti duma
i pred tobom kleče lepa zatočnice
kneginjice moja sa carskoga druma



ljubavi živa najslađe breme
zbog tebe vekovi mru
a da sam živeo u drugo vreme
onda bih volep nju
ljubavi živa topla je soba
zauvek ostajem tu
a da sam živeo u drugo doba
onda bih voleo nju

opet mi je žudnja odškrinula dveri
ili silazi s trona il silazim s uma
jer moje se vreme časovima meri
kneginjice moja s carskoga druma



pusti da zaronim u karmin tvog stida
čudotvorne slutnje dozrelih agruma
da zagrijem usne na hladnoći zida
kneginjice moja s carskoga druma


ljubavi živa najslađe breme
zbog tebe vekovi mru
a da sam živeo u drugo vreme
onda bih voleo nju
ljubavi živa topla je soba
zauvek ostajem tu
a da sam živeo u drugo doba
onda bih voleo nju




....тако дођу у некаку гору, којој врх до мјесеца дотицаше, а листови јој златни бјеху а стабла сребрна, а усред ње виђаше се велики плам и дим од огња.




..."а ти ме причекај овђен под оно дријево, те је од сухога злата а перја су му бисерна; ма пази, без великога свога чуда немој писнути ријечи једне доклен се вратим опет к тебе, јер је ово дрво свију вила, испод њега се купе љети те на ђерђеве везу, .."






...Тада они човјек кад то виђе, извади иза паса некаку малу златну свиралицу, па се припе на једно дрво и поче у њу звижђети, док ево ти са свију страна вила и виленика, овога човјека браће и сестара, побратима и посестрима, толико да им броја не бјеше, те почеше по гори брата некаке љековите траве, па дадоше младићу да пије, а другом му опет намазаше очи, те у они исти час стече вид очињи и разговор десет пута љепши и бољи него ли је пријед имао.




Narodna pripovetka
http://www.rastko.rs/knjizevnost/vuk/vkaradzic-price_3.html#_Toc511542469










Моја је тајна скривена..
моје име нико неће знати..
Само ћу уснама твојим рећи
кад засија дан.

http://www.youtube.com/watch?v=kJZ2XA84MPI&NR=1





Ali se desi da mali princ, posto je dugo koracao po pesku, kamenju i snegu, najzad
 pronade neki put. A svi putevi vode ka ljudima.
-Dobar dan, rece on.

Bio je to vet pun rascvetalih ruza.
-Dobar dan, odgovorise ruze.
Mali princ ih pogleda. Sve su licile na njegovu ruzu.
-Ko ste vi? upita on zaprepascen.

-Mi smo ruze, rekose one.
-Oh! rece mali princ.



Osecao se vrlo nesrecan. Njegova ruza mu je pricala da je ona jedistveni primerak svoje vrste na svetu. A evo, samo u jednom jedinom vrtu, bilo ih je pet hiljada potpuno istih!
"Ona bi bila vrlo uvredjena kad bi to videla, pomisli on... strasno bi se zakasljala i pravila bi se kao da umire da ne bi ispala smesna. I ja bih bio prinudjen da je negujem, jer bi inace, da bi i mene ponizila, stvarno pristala da umre..."

Zatim pomisli opet: "Verovao sam da sam bogat sto imam jedinstven cvet, a u stvari imam samo obicnu ruzu. Nju i moja tri vulkana koja mi dopiru do kolena, i od kojih je jedan mozda zauvek ugasen; sve to ne cini me bas tako velikim princom..."
 I on leze na travu i gorko zaplaka.


... .... .... .... ...... ......... ............        ................. .... .... ... ......... ................... ................    .......................... .....................

Tako mali princ pripitomi lisicu.
 A kad se dan rastanka priblizi:
-Ah! rece lisica... Plakacu.
-Sama si kriva, rece mali princ, nisam ti zeleo nikakva zla, ali ti si htela da te pripitomim.
-Naravno, rece lisica.
-Ali ti ces plakati, rece mali princ.
-Naravno, rece lisica.



-Znaci, time nista ne dobijas!
-Dobijam, rece lisica, zbog boje zita.

Zatim dodade:
-Idi, pogledaj ponovo ruze. Shvatices da je tvoja jednistvena na svetu. Vrati se onda da mi kazes zbogom, a ja cu ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruze.

-Vi uopste ne licite na moju ruzu, vi jos nista ne znacite, rece im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao sto je bila moja lisica. Bila je to obicna lisica slicna stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruze su se osecale veoma nelagodno.
-Lepe ste, ali ste prazne, rece im on jos. Covek ne moze da umre za vas.

 Naravno, obican prolaznik poverovao bi da moja ruza lici na vas. Ali ona sama znacajnija je od
svih vas zajedno zato sto sam ja nju zavoleo. Zato sto sam nju stavljao pod stakleno zvono.
 Zato sto sam njoj napravio zaklon. Zato sto sam radi nje poubijao gusenice (sem one
dve-tri radi leptirova). Zato sto sam nju slusao kako se zali, hvalise ili kako ponekad
 cuti. Zato sto je to tvoja ruza.

I on se vrati lisici.
-Zbogom, rece joj on...
-Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne.
 Sasvim je jednostavna: covek samo srcem dobro vidi. Sustina se ocima ne da sagledati.



-Sustina se ocima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
-Vreme koje su ulozio oko tvoje ruze cini tu ruzu tako dragocenom.

-Vreme koje sam ulozio oko moje ruze... rece mali princ da bi zapamtio.
-Ljudi su zaboravili tu istinu, rece lisica. Ali ti ne treba da zaboravis. Ti si zauvek odgovoran
 za ono sto si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ruzu.

-Ja sam odgovoran za svoju ruzu, ponovi mali princ da bi zapamtio.




(Mali princ)
http://www.svastara.com/razno/maliprinc/18.php
 


Ono shto je vazhno, to se ne vidi...
- Naravno...

- To je kao sa cvetom. Ako volis jedan cvet koji se nalazi na nekoj planeti, prijatno je
noccu gledati u nebo. Na svim zvezdama cveta cvecce.
- Naravno...

-To je kao s vodom. Ona koju si mi dao da pijem bila je kao muzika, zbog chekrka i
 uzheta... seccas li se... bila je slatka.
- Naravno...



- Gledaces noccu zvezde. Moja je isuvishe mala da bih ti pokazao gde se nalazi. Bolje je
 ovako. Moja zvezda bicce za tebe jedna zvezda. Voleces dakle da gledas sve zvezde...
Sve ce one biti tvoji prijatelji. A zatim, poklonicu ti neshto...
On se opet nasmeja.

- Ah! mali moj, mali moj, tako volim tvoj smeh!
- Upravo to ce biti moj poklon... bicce to kao s vodom...
- Shta hoces da kazhes?

- Za sve ljude zvezde ne znache isto.
 Za jedne, koji putuju, zvezde su vodichi.
 Za druge, one su samo male svetiljke.
 Za uchenjake one su problemi.
Za mog poslovnog choveka one su bile zlato.
 Ali sve te zvezde tamo ccute.
 A ti, ti ces imati zvezde kakve niko nema...


http://www.kawapaper.com/d/7642-2/Kawapaper_Kagaya_0000091_1600x1200.jpg

- Shta hoces da kazes?
- Kad budes gledao nebo, nocu, poshto cu stanovati na jednoj od njih, to ce za tebe biti kao da se sve zvezde smeju. Ti ces imati zvezde koje znaju da se smeju!
On se i dalje smejao.

- A kada se uteshish (chovek se uvek uteshi) bicce ti milo shto si se sa mnom upoznao. Ostaces
 mi uvek prijatelj. Pozheleces da se smejes sa mnom. Otvorices ponekad prozor, onako iz zadovoljstva... I tvoji prijatelji bicce iznenadjeni kad te vide da se smejes gledajuci u nebo. A ti
ces im tada reci: "Da, zvezde me uvek zasmejavaju!" A oni ce pomisliti da si lud.
Ala sam ti podvalio...
On se i dalje smejao...

- To ce biti kao da sam ti dao, umesto zvezda, shaku praporaca koji umeju da se smeju...



(Mali princ)
http://www.svastara.com/razno/maliprinc/21.php

 


Očima se u svet trči
    Glavom rije mlako veče
           Od reke se dete uči
                        ka morima da poteče.



Od zvezda se dete uči
            da zapara nebo sjajem.
                     I od druma da se muči
                                 i vijuga za beskrajem.



Ti si uvek krilat bio
   samo si zaboravio.
          Zato leti.
             Sanjaj.
                      Trči.
                         Stvaraj zoru kad je veče.
                                 Nek' od tebe život uči
                                         da se peni i da teče.




Besmrtna pesma
 

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.
I živi!

Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.




Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...
Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.

2.
A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.
Šta ga to zauvek ište.
Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.
Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.
Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.
Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao
ne znači jedan život,
stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.

.

I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.
I nema praznih svetova.
To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.

3.
Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.

Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.
Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.
Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

..


Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.

4.
Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.
A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.




Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

(Miroslav Antić)

Pesak




Ljubavna maštarija u pesku